Koine (novozavetni grčki) i novogrčki jezik

Reč κοινή znači „zajednička“. Antički gramatičari su zvali ἡ κοινή običan grčki jezik, nasuprot lokalnim dijalektima. U klasično doba svaka grčka oblast koristila je sopstveni dijalekat, čak i u službenim poslovima. Koine je postao oblik grčkog koji se delio daleko izvan jedne oblasti.

Sve je počelo u Atini. U IV veku p. n. e. atički, dijalekat Atine, bio je široko korišćen izvan grada. Filip II Makedonski prihvatio ga je za diplomatiju i upravu. Osvajanja njegovog sina Aleksandra odnela su ga zatim u Egipat, Siriju, Malu Aziju i Mesopotamiju. Dok se širio, menjao se i pojednostavljivao. Na atičkom se more kazalo θάλαττα, a u koineu θάλασσα, oblik poznat iz jonskog, koji je i danas grčka reč.

Datumi za koine razlikuju se od knjige do knjige: otprilike od kraja IV veka p. n. e. do V ili VI veka n. e.

Novi zavet je napisan na koineu. Naučnici se spore oko datovanja pojedinih knjiga, ali one najstarije, Pavlove poslanice, obično se smeštaju oko 50–60. godine n. e., a većina ostalih u naredne decenije. Veliki tekst na koineu je i Septuaginta, grčki prevod hebrejske Biblije.

Neke središnje reči Novog zaveta i danas su u svakodnevnoj upotrebi, s novim ili užim značenjem:

• ἐκκλησία (Matej 16:18) bila je skupština građana u klasičnoj Atini. Hrišćansko značenje je helenističko, a danas je εκκλησία reč za crkvu.
• εὐαγγέλιον (Marko 1:1) je prvo značilo nagradu za dobru vest, a zatim samu dobru vest. Danas je ευαγγέλιο Jevanđelje.
• ἀγάπη (1. Korinćanima 13:13) rečnik Triandafilidis datira u helenističko doba, a αγάπη je ono što Grci danas kažu za ljubav.

Svakodnevne reči. Više savremenih reči potiče od malih „umanjenih“ oblika iz Novog zaveta. U Jovanu 6:9 jedan dečak ima pet hlebova, ἄρτους, i dve ribe, ὀψάρια. Ὀψάριον, umanjenica od ὄψον, „pripremljena hrana“, dalo je ψάρι, koje je u svakodnevnom govoru zamenilo starije ἰχθύς. Jovan 21 koristi obe reči. Ψωμίον (Jovan 13:26) bilo je samo zalogaj: značenje „hleb“ došlo je tek sa srednjovekovnim ψωμί. Παιδίον (Marko 5:39) dalo je παιδί, a ὠτίον (Matej 26:51) dalo je αυτί, uvo.

Gramatika. U Marku 6:25 stoji Θέλω ἵνα, „hoću da…“, a zatim glagol δῷς, „daš“. Kasnije se ἵνα skratilo u να, i Grci danas kažu θέλω να μου δώσεις. Infinitiv je postepeno uzmicao pred takvim rečenicama. Dativ je konačno nestao oko X veka.

Glasovi. U helenističko i rimsko doba η se počelo izgovarati kao ι, dužina samoglasnika se izgubila, a muzički akcenat postao je dinamički. Tačni datumi se još raspravljaju.

Božanska liturgija je glavna služba Pravoslavne crkve i obuhvata čitanja iz Poslanica i Jevanđelja. Tradicija u Grčkoj je da se čitaju na izvornom koineu, sa današnjim izgovorom. Cela služba se često naziva „koine“, iako su mnoge njene molitve i himne sastavljene kasnije, u vizantijsko doba. Koliko vernici prate službu, predmet je rasprave, a pouzdane podatke nismo našli.

Prevod je odavno osetljivo pitanje. Godine 1901. prevod Jevanđelja Aleksandrosa Palisa na dimotiki, svakodnevni jezik, izašao je u listu Akropolis, pošto je ranije te godine objavljen drugi prevod, nastao na inicijativu kraljice Olge. Usledili su u Atini „jevanđeoski neredi“, a 8. novembra (po starom kalendaru) poginulo je osam ljudi. Godine 2004. Sveti sinod je odobrio u Atini probni program u kome su se čitanja Novog zaveta ponavljala na novogrčkom, iz straha da ih mladi ne mogu pratiti. Godine 2010, prema izveštajima, osudio je liturgiju na novogrčkom u eparhiji Nikopolis. Nije jasno koliko se atinski program proširio, pa praksa može da se razlikuje od parohije do parohije.