Eleusinske misterije

Eleusina je bila grad u Atici, oko 20 km od Atine. Njeno svetilište pripadalo je Demetri, boginji žita, i njenoj kćeri Persefoni, koju su često zvali prosto ἡ Κόρη, „Devojka“. U novogrčkom je κόρη i dalje svakodnevna reč za kćer.

Pesma iz otprilike 650–550. p. n. e., Homerska himna Demetri, priča njihovu priču. Had, bog podzemnog sveta, oteo je devojku. Demetra ju je tražila i došla u Eleusinu prerušena u staricu. Zatim je sprečila useve da rastu, dok Zevs nije pristao da se Persefona vrati. Ali devojka je morala da se vraća dole na trećinu svake godine. Pre odlaska, Demetra je naučila svoje obrede vođe Eleusine.

Ti obredi su bili misterije, τὰ μυστήρια. Ko je učestvovao bio je μύστης, posvećenik, i nije smeo da otkrije šta je video. Pesma navodi i razlog zbog kog su ljudi dolazili: oni koji su videli obrede srećni su, kaže ona, a ostali nemaju takvu sreću posle smrti.

Glavni praznik, Velike misterije, održavao se u mesecu boedromionu (septembar–oktobar). Petnaestog su se posvećenici okupljali, a ubice i „varvari“, oni koji nisu bili Grci, bili su isključeni. Šesnaestog su se kupali u moru. Posle dana posta, devetnaestog su išli za statuom Jakha Svetim putem, ἡ ἱερὰ ὁδός, i u sumrak ulazili u svetilište. Ovi dani su savremena rekonstrukcija, a Plutarh (Kamil 19) stavlja povorku na dvadeseti. U himni Demetra odbija vino i traži ječmeno brašno i vodu s barskom nanom, κυκεών, a navodi se da su ga pili i posvećenici.

Ko je mogao da učestvuje? Herodot (8.65) kaže da je bio posvećen svaki Atinjanin ili drugi Grk koji je to želeo. Priča i kako je 480. p. n. e., u opusteloj Atici, jedan izgnanik video prašinu kako se diže od Eleusine, kao od oko 30.000 ljudi. Obredi su, izgleda, u početku bili samo za Atinjane; u rimsko doba posvećenici su dolazili iz cele imperije. Govor iz Demostenove zbirke (59.21) pokazuje robinju Metaneiru, dovedenu da bude posvećena.

Pre glavnog praznika bile su Male misterije, proslavljane u Agrama van Atine, u antesterionu (februar–mart), koje su uglavnom bile očišćenje. Godinu dana posle posvećenja moglo se vratiti, dostići najviši stepen i postati ἐπόπτης, „onaj koji je video“.

Obredi su se odvijali u Telesterionu, τελεστήριον, kvadratnoj dvorani. U drugoj polovini V veka p. n. e. proširena je za nekoliko hiljada posvećenika, koji su stajali na stepenicama duž zidova. Naši izvori se ne slažu oko graditelja: Strabon (9.1.12) navodi Iktina, arhitektu Partenona, a Plutarh (Perikle 13) Koroiba, Metagena i Ksenokla. Unutra se nalazio ἀνάκτορον, unutrašnje svetilište. Vrhovni sveštenik, ἱεροφάντης, „onaj koji pokazuje svete stvari“, biran je doživotno iz porodice Eumolpida.

Šta se pokazivalo, i dalje je nepoznato. Pausanija (1.38.7), koji Grčku opisuje tako detaljno, kaže da ga je san sprečio da opiše ono što se nalazilo unutar zida svetilišta. Kasnija svedočanstva daju samo kratke uvide: posle noći u mraku, ἀνάκτορον se otvarao i buktala je velika vatra, a hrišćanski pisac Hipolit kaže da je hijerofant pokazivao klas žita, posečen u tišini. Isokrat (4.28) iskazuje obećanje jednom rečenicom: oni koji učestvuju u obredu imaju „slađe nade“ u pogledu kraja života.

Odavanje tajne bilo je ozbiljna stvar. Godine 415. p. n. e. Alkibijad je optužen da je kod kuće podražavao misterije i da je sam igrao hijerofanta (Tukidid 6.28, Plutarh, Alkibijad 22). Aristotel (Nikomahova etika 1111a) navodi pesnika Eshila, u vezi s misterijama, kao primer nekoga ko ne zna da je nešto bilo tajna.

Niko ne zna pouzdano koliko su obredi stari. Fric Graf ne vidi dokazive korene u bronzanom dobu i prvo uočljivo svetilište datira u VIII vek p. n. e., dok Majkl Kosmopulos u svojoj studiji o iskopavanjima zastupa lokalne korene u bronzanom dobu. Kraj je jasniji: Marko Aurelije je obnovio svetilište posle upada 170. godine n. e., car Teodosije (379–395) zabranio je paganske kultove, uključujući misterije, a 395. ili 396. godine n. e. gotski osvajači razorili su svetilište. Sistematska iskopavanja počela su 1882. Arheolog Georgios Milonas, koji je radio na tom mestu, objavio je Eleusis and the Eleusinian Mysteries 1961.

Reči su preživele bolje od obreda. Danas μυστήριο znači tajna, ali i crkvena svetinja, kao što je krštenje. Τελετή, nekada posvećenje, sada je svaka ceremonija, a γραφείο τελετών je pogrebno preduzeće. Μύστης je neko posvećen u bilo šta. Επόπτης, nekada posvećenik najvišeg stepena, sada je nadzornik, a u fudbalu i pomoćni sudija. Od ἀπόρρητος, „ono što se ne sme reći“, potiče τραπεζικό απόρρητο, bankarska tajna. A ἀνάκτορον, svetilište boga, postalo je ανάκτορα, kraljevska palata.