Dionisije: praznik pozorišta

Διονύσια su bile praznici Dioniza, boga vina. Atina i njena okolina slavile su ih nekoliko. Zimi, u mesecu posideonu (decembar–januar), sela su slavila Seoske Dionisije. U Aristofanovoj komediji Aharnjani, zemljoradnik Dikeopolis slavi svoje: ćerka nosi korpu, robovi nose simbol plodnosti, a žena gleda s krova.

Najveće su bile Velike Dionisije, u proleće, u mesecu elafebolionu (mart–april), u Dionizovom pozorištu na padinama Akropolja. Po predanju, tiranin Pizistrat ih je osnovao ili proširio oko 534. p. n. e., ali neki naučnici zvanična pozorišna takmičenja datiraju oko 501. p. n. e., posle pada tiranije. Bile su pre svega verski događaj: zakon koji navodi Demosten (21.10) zabranjivao je da se u dane praznika oduzima imovina dužnika.

Po staroj priči, drvena statua Dioniza stigla je u Atinu iz Eleutere, na granici s Beotijom (Pausanija 1.38.8). Pre praznika nosili su je u hram van grada i vraćali je pod svetlom baklji. U velikoj povorci, πομπή, bile su korpe, vino, simboli plodnosti i bikovi za žrtvu, a sponzori su išli u najlepšoj odeći.

Eshin (3.67) pominje προαγών, „predtakmičenje“, osmog dana meseca. On podseća i (3.154) da je ranije, neposredno pre tragedija, glasnik izvodio mladiće čiji su očevi poginuli u ratu. Zakon kod Demostena navodi povorku, horove dečaka, veselu povorku (κῶμος), komedije i tragedije. Mimo toga raspored je neizvestan: savremeni opisi navode pet ili sedam dana, a istoričar M. L. Damen upozorava da ne znamo koliko je dana praznik trajao.

Praznik je bio ἀγών, takmičenje. Atinske file davale su sponzore za horove muškaraca i dečaka (Atinski ustav 56.3), koji su izvodili διθύραμβος, himnu Dionizu. Antička svedočanstva ukazuju na pedeset muškaraca u takvom horu. Takmičila su se tri tragička pesnika, svaki s tri tragedije i satirskom dramom, iako su se pravila vremenom menjala.

Arhont, visoki zvaničnik, birao je tri najbogatija građanina za χορηγοί tragedije, a ranije i petoricu za komediju. Svaki je plaćao obuku i opremu jednog hora. Sudije su se obično birale žrebom, ali Plutarh (Kimon 8) priča kako je jedne godine arhont umesto njih postavio deset stratega, i pobedio je mladi Sofokle. Ne znamo tačno kako su se dodeljivale nagrade. Postojala su prva, druga i treća mesta, a ime pobedničkog sponzora moglo je biti zapisano na kamenu.

Poznata izreka tvrdila je da tragedija „nema nikakve veze s Dionizom“. Za radnje je to bilo gotovo tačno: kako primećuje Damen, od trideset tri sačuvane klasične tragedije sve osim jedne govore o mitovima u kojima on nije u središtu. Naučnici se još spore koliko je drama uopšte potekla iz njegovog kulta. Publika je bila velika, hiljade ljudi. Kada Platonov Sokrat govori o „više od trideset hiljada Grka“ koji se dive pobedničkom pesniku (Gozba 175e), to je šaljiv kompliment, a ne prebrojavanje.

Reči ovog praznika i danas žive. χορηγός je danas sponzor umetničkog ili sportskog događaja. Kritičari još mogu da „pišu διθυράμβους“ o predstavi koju vole. αγώνας može biti fudbalska utakmica, κριτής ocenjuje takmičenje, a πομπή je svečana povorka, kao ona s Επιτάφιος ulicama.