Grčka komedija: od Aristofana do Menandra

Reč κωμῳδία nalazimo već kod Aristofana (Aharnjani 378). Obično se izvodi od κῶμος, bučne proslave ili grupe veseljaka, i ᾠδή, pesme. Aristotel (Poetika 1448a) navodi da su je Dorci povezivali sa κώμη, selom; osnovni rečnik LSJ smatra to pogrešnim. Počeci ostaju nejasni, i to kaže sam Aristotel: rana komedija je prošla neopaženo jer je niko nije shvatao ozbiljno, a arhont joj je hor dodelio tek kasno (1449b).

Sigurnih datuma je malo. Zvanično takmičenje u komediji počelo je na Velikim Dionisijama 486. p. n. e. (neki izvori kažu 487/6) i na Lenejama oko 440. p. n. e. Komediju ne treba mešati sa satirskom dramom (σατυρικό δράμα), koja je zatvarala niz komada tragičkog pesnika. Ni σάτυρος, Dionisov pratilac, nije dao reč σάτιρα: ta savremena reč došla je preko italijanskog iz latinskog satira.

Nazivi perioda mlađi su od komada. Aristotel u Nikomahovoj etici (1128a) suprotstavlja stare i nove komedije: stare su se smejale opscenostima (αἰσχρολογία), nove su više volele aluziju (ὑπόνοια). Kasniji pisci, među njima Marko Aurelije (11.6), koriste tri termina stara, srednja i nova (ἀρχαία, μέση, νέα). Granice među njima su približne.

Od stare komedije samo jedan pesnik je sačuvan u celim komadima. Kratin i Eupolid poznati su iz fragmenata, dok je od Aristofana ostalo jedanaest komedija, od 425. do 388. p. n. e., od oko četrdeset (Suda kaže 44). Njegove mete bili su živi ljudi. U Aharnjanima 377–378 junak, koji govori u ime pesnika, seća se šta je pretrpeo od Kleona zbog „prošlogodišnje komedije”; ishod tog spora nije poznat. U Vitezovima (424. p. n. e.) Kleon se pojavljuje kao rob Paflagonac, a stihovi 230–232 šale se da nijedan majstor za maske nije smeo da kopira njegovo lice. Oblaci (423. p. n. e.) su na takmičenju bili poslednji; Platonov Sokrat (Odbrana 19c) kasnije se seća „Sokrata” sa scene koji je tvrdio da hoda po vazduhu.

Priručnici opisuju uobičajeni redosled komada:

• πρόλογος: glumci izlažu problem.
• πάροδος: ulazi hor, prema predanju od 24 člana i često kostimiran, kao ose ili ptice.
• ἀγών: formalni sukob mišljenja; u Žabama 883 Eshil i Euripid stupaju u ἀγὼν σοφίας, nadmetanje u mudrosti.
• παράβασις: hor se okreće publici.
• ἐπεισόδια: kratke scene pomešane sa pesmama hora.

U pauzi radnje hor napušta svoju ulogu i govori direktno gledaocima, često u ime pesnika. Aristofan za to ima glagol: istupiti „prema publici”, πρὸς τὸ θέατρον παραβῆναι (Vitezovi 508; up. Mir 735 i Žene na Tesmoforijama 785). LSJ navodi imenicu παράβασις za ovu scenu samo iz kasnijih autora, kao što su Plutarh i Hefestion. O slici koja stoji iza nje nema saglasnosti: prema LSJ hor je „istupao”, dok drugi objašnjavaju da „izlazi” iz svoje uloge.

Dva primera pokazuju njen raspon. U Oblacima 518, u sačuvanoj prerađenoj verziji, hor počinje sa ὦ θεώμενοι κατερῶ πρὸς ὑμᾶς ἐλευθέρως τἀληθῆ, „gledaoci, slobodno ću vam reći istinu”, a sledi pesnikova žalba zbog poraza komada. U Žabama 686–688 „sveti hor” polaže pravo da savetuje grad i podstiče ga da izjednači građane (ἐξισῶσαι τοὺς πολίτας). Koliko ovakva mesta izražavaju stavove samog Aristofana, predmet je rasprave. Parabaza nikad nije bila obavezna: Lidel i Skot beleže da je nema u Lisistrati, Ženama u narodnoj skupštini i Plutu, a nema je ni u jednom sačuvanom komadu posle Žaba (405. p. n. e.).

Posle Peloponeskog rata komedija se menja. Tekstovi Žena u narodnoj skupštini (oko 392. p. n. e.) i Pluta (388. p. n. e.) nose napomenu χοροῦ, „hora”, gde horska pesma više nije zapisana. Platonije, kasniji kritičar, slabljenje političkog napada pripisuje strahu od suđenja i manjku ljudi spremnih da finansiraju horove: to je jedno antičko objašnjenje, a ne dokazani uzrok. Između 388. i 316. p. n. e. nije sačuvan nijedan ceo komad, pa je srednja komedija poznata iz naslova i fragmenata.

Nova komedija, od dvadesetih godina IV veka p. n. e., ulazi u privatnu kuću. Njeni zapleti počivaju na slučajnosti i na tipskim likovima: zaljubljenom mladiću, lukavom robu, hvalisavom vojniku, pričljivom kuvaru, parazitu. Menandru (oko 342–291. p. n. e.; datumi se malo razlikuju) Suda pripisuje 108 komada, ali je poznato samo osam pobeda. Njegovo prvo izvođenje datira se u 321. p. n. e., a njegov Δύσκολος, „mrzovoljni čovek”, pobedio je na Lenejama 316. p. n. e.

Menandar nije stigao do nas kroz srednjovekovne rukopise. Vratio se zahvaljujući papirusima iz Egipta: kairski kodeks objavljen je 1907, a jedan Bodmerov kodeks iz III veka n. e. dao nam je Δύσκολος 1958, jedini komad sačuvan skoro ceo. Plaut i Terencije prerađivali su grčke uzore za Rim, a najmanje deset njihovih komada potiče od Menandra i Filemona. Naslovi još govore savremeni grčki: βάτραχοι su žabe, σφήκες ose, a δύσκολος, nekad mrzovoljan, danas znači uglavnom težak.