Starogrčka imena i njihovo značenje

Tebi je tvoje ime možda samo zvuk. Za starog Grka ime, ὄνομα, obično je bilo napravljeno od pravih reči. Oksfordski Lexicon of Greek Personal Names navodi skoro 400.000 starih Grka. Njegovi autori objašnjavaju da su Grci pravili imena menjanjem i spajanjem imenica, prideva i glagola.

Mnoga imena imaju dva dela. Evo pet poznatih imena, sa uobičajenim objašnjenjem:

• Φίλιππος (Filip): φίλος, prijatelj, + ἵππος, konj. „Prijatelj konja“.
• Νικόλαος (Nikola): νίκη, pobeda, + λαός, narod. „Pobeda naroda“.
• Σωκράτης (Sokrat): σῶς, bezbedan, + κράτος, moć.
• Ἀριστοτέλης (Aristotel): ἄριστος, najbolji, + τέλος, cilj. „Najbolji cilj“.
• Περικλῆς (Perikle): περί, „veoma“, + κλέος, slava.

Druga imena su jedna reč: Εἰρήνη znači „mir“, a Σοφία „mudrost“. Neka u sebi imaju boga: Θεόδωρος je „dar boga“. Ali budi pažljiv. Stručnjaci upozoravaju da je imena teže objasniti nego obične reči, pa su neka od ovih značenja samo najbolja pretpostavka.

Stari Grci nisu imali prezimena kao ti. Čovek je obično imao jedno ime. Kako onda razlikovati dva čoveka koji se zovu Περικλῆς? Dodavalo se ime oca. Istoričar Tukidid piše Περικλῆς ὁ Ξανθίππου, „Perikle, Ksantipov sin“.

U Atini je čovek mogao da doda i svoj kraj. Jedan govor, sačuvan među delima Demostena, daje sva tri dela: Μαντίθεον Μαντίου Θορίκιον, „Mantitej, sin Mantije, iz Torika“. Kasniji pisac Diogen Laertije počinje život Aristotela rečima Ἀριστοτέλης Νικομάχου καὶ Φαιστίδος Σταγειρίτης: Aristotel, sin Nikomaha i Festide, iz Stagire.

Grčka prezimena došla su mnogo kasnije. Oksfordski leksikon kaže da su se raširila tek oko Rata za nezavisnost, otprilike 1832. godine. Mnoga još pokazuju na oca ili pretka, kao stari način imenovanja: seti se prezimena koja se završavaju na -όπουλος ili -ίδης.

U Atini je beba mogla da dobije ime na proslavi desetog dana, koja se zvala δεκάτη. U istom govoru jedan sin kaže da je njegov otac održao proslavu desetog dana i dao mu ime. U Aristofanovoj komediji Ptice jedan lik kaže da je upravo prineo žrtvu desetog dana i dao ime svom novom gradu „kao detetu“.

I Aristofanovi Oblaci šale se sa izborom imena. Čovek sa sela se ženi bogatom ženom iz grada. Kad im se rodi sin, oni se svađaju. Ona želi ime sa ἵππος, kao Ξάνθιππος. On želi Φειδωνίδης, po dedi. Na kraju se slože oko imena Φειδιππίδης. To je šala, a ne zapis, ali navodi na pomisao da je dedino ime moglo da bude važno.

Tako su radile i prave porodice. Sokratov otac se zvao Sofronisk, kao i jedan od njegovih sinova. Aristotelov otac i sin zvali su se Nikomah. Periklov otac i jedan od njegovih sinova zvali su se Ksantip. Ime je moglo da dođe i sa majčine strane: Herodot kaže da je Klisten iz Atine nosio ime oca svoje majke.

Ime je moglo da stigne čak i do suda. Dva polubrata koristila su isto ime, Μαντίθεος. Jedan od njih tvrdi da niko nije mogao da zna kog od njih dvojice grad poziva na dužnosti ili na suđenje.

Kasnije je hrišćanstvo promenilo grčka imena. Oksfordski leksikon kaže da su hrišćanstvo i antika dva glavna uticaja na savremena grčka imena. Do 13. veka Ιωάννης, Γεώργιος, Δημήτριος i Μαρία već su čvrsto bili na prvom mestu. Mnogi Grci nose ime sveca i mogu da slave svoj imendan, γιορτή, kao rođendan.

Porodični običaj je takođe ostao. Rečnik savremenog grčkog jezika kod reči παππούς, deda, daje ovaj primer: Ο εγγονός παίρνει συνήθως το όνομα του παππού του, „Unuk obično dobija ime svog dede“.

Stara imena nisu nestala. Oksfordski leksikon kaže da imena kao Aristotel, Sokrat, Ksenofont i Demosten „nikada nisu zaboravljena“ i da su se češće davala od 18. veka. Slova su se jedva promenila: Περικλῆς se danas piše Περικλής, sa jednim prostim akcentom. Ali zvuk se promenio: Grci danas kažu Sokratis i Aristotelis.