Detinjstvo, igračke i igre u staroj Grčkoj

Beba, βρέφος, provodila je prve godine kod kuće sa majkom i sa dadiljama. Bebe i mala deca imali su zvečke. Filozof Aristotel je napisao da je zvečka Arhite dobar izum. Roditelji su je davali deci da bi ih zaposlili, da ne bi lomila stvari po kući. Mala deca, govorio je, ne mogu da miruju.

U Atini su mala deca imala mesto i na jednom velikom prazniku. Na Antesterijama, prolećnom prazniku mladog vina, najmlađa deca su verovatno dobijala sićušni krčažić koji se zvao χοῦς. Mnogi od tih krčažića oslikani su decom koja se igraju. Na jednom od njih, koji je danas u muzeju u Čikagu, mali dečak vuče kolica. Na drugom beba puzi prema ptici.

Filozof Platon je primetio da mala deca sama izmišljaju igre kad god se sretnu. Na današnjem grčkom rekao bi ovako: τα παιδιά παίζουν, deca se igraju. Reč παιδί (dete) dolazi od starogrčkog παιδίον, „malo dete”.

Mnoge drevne igračke deluju nam veoma poznato. Deca su bacala i hvatala loptu, σφαῖρα. Vrtela su čigru, στρόβιλος. Kotrljala su obruč, τροχός, niz ulicu. Neka su imala disk na kanapu koji je išao gore-dole kao jo-jo. Postojale su i ljuljaške i klackalice.

Devojčice i dečaci imali su lutke, koje su se zvale πλαγγόνες, i male životinje, pre svega konjiće, neke na točkićima. Većina igračaka koje su sačuvane napravljena je od gline. Deca su sigurno imala i igračke od drveta, kože i tkanine, ali ti materijali trule, pa skoro nijedna nije sačuvana.

Igračka se na današnjem grčkom kaže παιχνίδι. Reč dolazi od starogrčkog παίγνιον, „stvar za igru”, preko kasnijeg oblika παιγνίδιον. Reč σφαίρα još postoji, ali se promenila. U svakodnevnom govoru lopta se obično kaže μπάλα, a σφαίρα je kugla ili metak iz puške.

Najpopularnija igra od svih bile su koščice, ἀστράγαλοι. Ἀστράγαλος je mala kost iz skočnog zgloba ovce ili koze. Može da padne na četiri različite strane. Deca su se tim koščicama igrala na dva glavna načina. Bacala su ih uvis i pokušavala da uhvate što više na nadlanicu. Ili su ih bacala kao kockice, da vide koja će strana biti gore.

Koščicama su se igrali devojčice i dečaci, a i odrasli. Igra se pojavljuje čak i u Homerovoj Ilijadi. Tamo se duša Patrokla seća jednog tužnog dana iz detinjstva. U svađi oko koščica ubio je sina nekog Amfidamanta, iako to nije hteo. Zbog toga je morao da napusti dom, i odrastao je u kući Ahilovog oca.

Istoričar Herodot je napisao da su Lidijci, narod iz Male Azije, pričali da su oni izmislili koščice i igre loptom tokom duge gladi. Igrali su se ceo dan da bi zaboravili na glad. To je lepa priča, ali niko zapravo ne zna ko je izmislio igru.

Kad bi deca odrasla, neka su poklanjala svoje igračke nekom bogu. Kratka pesma Leonide iz Tarenta, napisana u III veku pre n. e., priča o dečaku po imenu Filokle. On je za boga Hermesa okačio igračke iz svog detinjstva: loptu, zvečku od šimšira, koščice koje je toliko voleo i čigru.

Druga pesma priča o devojčici po imenu Timareta. Pred svoje venčanje ona poklanja boginji Artemidi loptu, def i lutke sa njihovim haljinicama. Stručnjaci se i dalje spore kako treba čitati neke reči u ovoj pesmi, ali ona pokazuje kako su devojke ostavljale detinjstvo iza sebe kad su se udavale.

Koščice se nisu završile sa starim Grcima. Deca su nastavila da se igraju tim malim kostima još jako dugo. Na novogrčkom se te kosti zovu κότσια, a tako se zove i igra. Stara reč ἀστράγαλος se i dalje koristi: kod lekara znači tvoj gležanj.