Trideset tirana u Atini (404–403. p. n. e.)

Atina je izgubila Peloponeski rat 404. p. n. e. Pošto su srušeni Dugi zidovi i zidovi Pireja, narod je izglasao izbor trideset ljudi koji će od zakona predaka sastaviti ustav (Ksenofont, Helenika 2.3.2, 2.3.11); prema Atinskom ustavu (34.3), to glasanje je iznuđeno jer je Lisandar podržao oligarhe. Ustav se nikada nije pojavio. Tridesetorica su imenovali Veće i službenike po svom izboru, dodali Desetoricu za nadzor nad Pirejem i Jedanaestoricu za zatvor (Atinski ustav 35.1) i preko Lisandra dobili spartanski garnizon, φρουρά, pod harmostom Kalibijem.

Isprva su mnogi građani bili zadovoljni, jer su novi vladari udarili na συκοφάνται, ljude koji su živeli od dostava i zlonamernih optužbi (Ksenofont 2.3.12; At. ust. 35.3). Glavni izvori ih nazivaju prosto οἱ τριάκοντα. Ksenofont navodi Kritiju da njihovu vlast uporedi sa τυραννίς (2.3.16), ali izgleda da se naziv Trideset tirana, koji je već u IV veku p. n. e. upotrebio Polikrat (Aristotel, Retorika 1401a), ustalio tek kasnije, kod pisaca kao što su Diodor i Justin.

Ubistva su se brzo okrenula protiv bogatih i uglednih, delom da bi im se otela imovina. Atinski ustav broji ne manje od 1500 mrtvih (35.4). Jedan govornik kod Ksenofonta tvrdi da su Tridesetorica za osam meseci ubili skoro više Atinjana nego Peloponežani za deset godina rata (2.4.21), što je retorika, a ne prebrojavanje. Lisija priča da je njegov brat Polemarh bez suđenja dobio njihovu uobičajenu naredbu da popije κώνειον, kukutu (12.17). Platonov Sokrat kaže da je s još četvoricom dobio naredbu da dovede Leona sa Salamine radi pogubljenja i da je prosto otišao kući (Odbrana 32c–d).

Da bi proširili podršku, Tridesetorica su upisali tri hiljade građana. Ko nije bio na tom spisku, mogli su ga pogubiti sami Tridesetorica. Teramen, jedan od njih, usprotivio se; Kritija je izbrisao njegovo ime i osudio ga (Ksenofont 2.3.51). Izveštaji se razlikuju u redosledu događaja. Ksenofont stavlja garnizon rano, a Teramenovu smrt pre zauzimanja File. Atinski ustav (37) navodi prvo Filu, zatim smrt, pa onda oko 700 spartanskih vojnika.

Zimi je Trasibul krenuo iz Tebe sa oko sedamdeset ljudi i zauzeo tvrđavu Filu (Ksenofont 2.4.2; At. ust. 37.1). Njegove snage narasle su na oko 700, pa na oko 1000 ljudi (2.4.5, 2.4.10) i noću prešle u Pirej. U bici kod Munihije pali su Kritija, Hipomah, još jedan od Tridesetorice, i Harmid, jedan od Desetorice u Pireju (2.4.19).

Ljudi u gradu su tada zbacili Tridesetoricu i izabrali desetoricu drugih, a preživeli članovi Tridesetorice povukli su se u Eleusinu (2.4.23–24). Time se rat nije završio. Oligarsi su se obratili Sparti i Lisandar je krenuo na Pirej, ali je kralj Pausanija, protivnik njegove politike, sam poveo vojsku u Atiku i doveo obe strane do mira, uz posrednike iz Sparte: petnaest kod Ksenofonta (2.4.38), deset u Atinskom ustavu (38.4).

Glavna odredba sačuvana je u Atinskom ustavu (39.6): «τῶν δὲ παρεληλυθότων μηδενὶ πρὸς μηδένα μνησικακεῖν ἐξεῖναι», niko ne sme nikome da zamera prošlost. Izuzeti su bili Tridesetorica, Desetorica, Jedanaestorica i bivši upravnici Pireja, osim ako ne polože εὐθύναι, račun o svojoj službi. Ko je hteo mogao je da se preseli u Eleusinu, koja je ostala odvojena do oko 401. p. n. e. (40.4). Ksenofont pominje ὅρκοι da se ne pamti zlo tek pri tom kasnijem pomirenju (2.4.43), mada već 403. njegov Trasibul podseća ljude iz grada na ono na šta su se zakleli (2.4.42); Atinski ustav stavlja uslove u 403. godinu.

Koliko se to poštovalo, sporno je. Atinski ustav kaže da je Arhin postigao da jedan prekršilac bude pogubljen bez suđenja i da niko više nije prekršio uslove (40.2). Ipak, Lisija je optužio Eratostena, jednog od Tridesetorice, a Eshin je kasnije tvrdio da je Sokrat umro zato što je podučavao Kritiju (1.173). Naučnici se spore i oko same formule: Karavan čita μὴ μνησικακεῖν kao konačnost pravnih zahteva, a Džojs brani tradicionalno tumačenje kao amnestiju.

Sama reč nedostaje. U ovim mestima Ksenofont i Atinski ustav koriste μνησικακεῖν, a ne ἀμνηστία. Rečnik LSJ prvi put beleži ἀμνηστία u značenju amnestije u natpisu iz Mileta iz II veka p. n. e. Godine 44. p. n. e. Ciceron je podsetio na primer Atine i rekao da je upotrebio njenu grčku reč (Filipike 1.1).