Atinska demokratija

Reč demokratija potiče iz grčkog: δῆμος, „narod“, i κράτος, „vlast“. U staroj Atini demokratija je značila da su sami građani donosili velike odluke. Nisu birali parlament da odlučuje umesto njih. Okupljali su se, slušali govore i glasali.

Atina je počela tako da funkcioniše posle reformi Klistena 508/7. godine pre n. e. On je podelio građane u deset novih fila, mešajući ljude iz grada, sa obale i iz unutrašnjosti, da nijedna porodica ni oblast ne bi mogla da vlada drugima. Svaka fila slala je pedeset ljudi u novo veće.

Bila je to neposredna demokratija: svaki građanin mogao je lično da učestvuje. Ali građanin, πολίτης, bio je samo odrasli muškarac iz atinske porodice. Žene, stranci koji su živeli u Atini i robovi nisu glasali. Atinska demokratija bila je, dakle, vlast mnogih, ali nikada svih.

Srce sistema bila je narodna skupština, ἐκκλησία. Od 5. veka pre n. e. sastajala se na Pniksu, brdu zapadno od Akropolja: građani su sedeli na padini, a govornici su stajali na kamenoj govornici, βῆμα. U 4. veku pre n. e., prema Atinskom ustavu iz Aristotelove škole (43.3), sastajala se četiri puta u svakoj desetini godine, dakle četrdesetak puta godišnje. Svaki građanin mogao je da govori i da podnese predlog; obično se glasalo dizanjem ruku.

Veće, βουλή, pripremalo je poslove skupštine. Imalo je 500 članova, po pedeset iz svake file, izabranih žrebom na godinu dana. Pedesetorica iz svake file naizmenično su vodila svakodnevne poslove tokom desetine godine.

I pravda je bila u rukama običnih građana. U 5. veku pre n. e. Atina je imala 6000 porotnika (Atinski ustav 24.3), a u sudovima, δικαστήρια, sudile su porote od više stotina ljudi. Profesionalnih sudija nije bilo: svako je govorio u svoje ime. Na kraju je svaki porotnik tajno ubacivao u urnu glas, ψῆφος (doslovno „kamenčić“).

Mnogi Atinjani su smatrali da izbori idu na ruku bogatima i slavnima, pa je većina službenika birana žrebom, κλήρωσις, među građanima koji su se prijavili. Arheolozi su na agori pronašli delove kamenih mašina za žrebanje, κληρωτήρια, kakve Atinski ustav opisuje za izbor porotnika. Službe koje su zahtevale posebno znanje, pre svega deset stratega, στρατηγοί, popunjavane su izborom, a strateg je mogao biti biran iznova iz godine u godinu, kao Periklo.

Učešće je oduzimalo vreme, pa ga je Atina plaćala. Periklo je u 5. veku pre n. e. uveo platu za porotnike, a početkom 4. veka građani su dobijali novac i za dolazak na skupštinu: najpre jedan obol, kasnije tri (Atinski ustav 27, 41.3).

Jednom godišnje skupština je mogla da odluči i da li će održati ostrakizam. Svaki građanin urezivao je ime na komad razbijene posude, ὄστρακον. Prema Plutarhu (Aristid 7), bilo je potrebno najmanje 6000 glasova, a onaj ko je najčešće naveden morao je da napusti Atinu na deset godina, ali je zadržavao imovinu. Prvi ostrakizam održan je 488/7. godine pre n. e.

Atinska demokratija bila je izuzetna, ali nije bila demokratija kakvu danas poznajemo. Posle Periklovog zakona iz 451/0. godine pre n. e. građanin je morao da ima oca Atinjanina i majku Atinjanku (Atinski ustav 26.3). Istoričari procenjuju da je krajem 4. veka pre n. e. bilo možda 30.000 odraslih muških građana, ali su brojke sporne. Žene, metoici (slobodni stranci koji su živeli u Atini) i brojni robovi nisu imali nikakav glas.

Sistem je i prekidan. Godine 411. pre n. e. i ponovo 404–403. pre n. e., tokom i posle Peloponeskog rata, male grupe oligarha preuzimale su vlast; drugi režim ostao je poznat kao vlada Tridesetorice tiranina. Oba puta demokratija je obnovljena. Završila se 322. godine pre n. e., kada je Atina izgubila rat protiv Makedonije: makedonski vojskovođa Antipatar ostavio je puna prava samo ljudima sa imovinom većom od 2000 drahmi.

Reči su, međutim, preživele. Grci i danas glasaju dajući ψήφος, žive u δήμος, opštini, i šalju svoje poslanike u Βουλή. A zvanični naziv zemlje sadrži najstariju reč od svih: δημοκρατία.