Platonova Odbrana Sokratova: odbrambeni govor iz 399. p. n. e.

U proleće 399. p. n. e., u mesecu targelionu (maj–jun), Sokrat, tada star oko sedamdeset godina, stao je pred narodni sud u Atini. Melet je podneo javnu tužbu zbog bezbožnosti, ἀσέβεια, a podržali su ga Anit i Likon. Platon daje Sokratu da pročita zakletu optužbu, ἀντωμοσία (24b–c): on „čini nepravdu kvareći omladinu i ne verujući u bogove u koje veruje grad, nego u druge, nove δαιμόνια”. Diogen Laertije (II 40) navodi iste tri tačke drugim redom.

Ἀπολογία Σωκράτους nije sudski zapisnik. Platon sebe pominje među prisutnima (34a, 38b), ali je delo napisao kasnije, a govori tužilaca, svedoci i glasanja vide se samo kroz Sokratove reči. Naučnici se spore koliko je tekst blizu onoga što je zaista rečeno; većina ga čita kao Platonov portret učitelja, veran duhu, a ne doslovan. Ksenofont, koji je napustio Atinu 401. p. n. e., napisao je sopstvenu, kraću Odbranu. U oba naslova ἀπολογία ima staro značenje: odbrambeni govor, a ne izvinjenje.

Delo, koje se citira po Stefanovim stranama (17a–42a), deli se na tri govora.

• Odbrana (17a–35d). Sokrat najpre odgovara „prvim tužiocima”, dugogodišnjim glasinama, i podseća na Sokrata iz Aristofanove komedije koji „hoda po vazduhu” (19c). Priča kako je njegov prijatelj Herefont pitao u Delfima da li je iko mudriji od Sokrata, a Pitija odgovorila da nije niko (21a). Proveravajući proročište, nalazi ljude koji misle da znaju ono što ne znaju; on je mudriji samo po tome što ne misli da zna ono što ne zna (21d). Ispituje Meleta, poredi sebe sa obadom, μύωψ, na velikom konju Atine (30e), kaže da će pre slušati boga nego sudije (29d), i opisuje svoj δαιμόνιον, glas koji ga uvek samo zadržava (31c–d).
• Protivpredlog kazne (35e–38b). Proglašen krivim, primećuje da bi bio oslobođen da je trideset glasova prešlo na drugu stranu (36a). Kao „kaznu” predlaže besplatnu ishranu u πρυτανεῖον (36d), zatim globu od jedne mine i najzad od trideset mina, za koje jemče Platon, Kriton, Kritobul i Apolodor (38b).
• Poslednje reči (38c–42a). Osuđen na smrt, kaže sudijama koje su glasale za oslobađanje da se njegov znak nije usprotivio, pa je smrt možda dobro: ili ništavilo bez snova ili preseljenje duše na drugo mesto (40a–e).

Najcitiranija rečenica dela nalazi se u govoru o kazni, kada Sokrat objašnjava zašto ne može prosto da ode i da ćuti. Najveće dobro za čoveka, kaže, jeste da svaki dan razgovara o vrlini, ἀρετή, i o drugim stvarima „o kojima me čujete da razgovaram ispitujući sebe i druge”, ἐμαυτὸν καὶ ἄλλους ἐξετάζοντος, „a neispitan život nije vredan da ga čovek živi”: ὁ δὲ ἀνεξέταστος βίος οὐ βιωτὸς ἀνθρώπῳ (38a).

Dve napomene pomažu pri prevodu. ἀνεξέταστος je odrični glagolski pridev od ἐξετάζω, glagola kojim Sokrat naziva celu svoju delatnost; u 23c bogati mladići ga podražavaju i pokušavaju da ἐξετάζειν druge. βιωτός, od βιόω, znači „koji se može živeti”, pa je „nije vredan življenja” tačan prevod. Obe reči i dalje žive. U novogrčkom su ανεξέταστοι, na primer, svedoci koji još nisu saslušani, a εξετάζω znači razmatrati ili ispitivati. Značenje „ispitivati učenika”, kao u εξετάσεις na kraju svake grčke školske godine, kasnija je pozajmica iz francuskog examen.

Rečnik suđenja i dalje je rečnik grčkog pravosuđa, iako je nekoliko reči promenilo značenje. Sokratovi tužioci su κατήγοροι, a κατήγορος je danas svako ko podiže optužbu pred sudom. O presudi su odlučile ψῆφοι, prvobitno kamenčići; ψήφος je sada jednostavno glas, na izborima ili u parlamentu. Sudije su se zvale δικασταί; bili su to obični građani izabrani žrebom. U poslednjim rečima Sokrat namerno naziva „ὦ ἄνδρες δικασταί” samo one koji su glasali za njegovo oslobađanje, rekavši da bi samo njih s pravom tako nazvao (40a). U novogrčkom je δικαστής profesionalni sudija.

Dve promene je korisno znati pri prevodu. Τὸ ἔγκλημα u 24c je „optužba”; danas έγκλημα znači „zločin”, po uzoru na francusko crime. A καινὰ δαιμόνια iz optužnice postala su ustaljen izraz: „καινά δαιμόνια” su nove ideje koje se primaju s nepoverenjem. Samo δαιμόνιο danas znači demona ili poseban dar, kao u „το δαιμόνιο της φυλής”.