Platonova alegorija pećine

Platon je Državu napisao kao razgovor. U VII knjizi Sokrat traži od Glaukona, rođenog Platonovog brata, da zamisli ovaj prizor (514a–517a).

• Ljudi žive u podzemnoj pećini, σπήλαιον. Od detinjstva su okovani za noge i vrat, pa mogu da gledaju samo pravo napred.
• Iza njih, više gore, gori vatra. Između vatre i zatvorenika prolazi put s niskim zidom, poput pregrade u lutkarskom pozorištu. Tuda hodaju ljudi koji podižu predmete i figure ljudi i životinja.
• Zatvorenici vide samo senke, σκιαί, na delu pećine ispred sebe. Kad neko od nosača progovori, odjek kao da dolazi od senke. Zato veruju da su stvarne samo senke.
• Jedan zatvorenik biva oslobođen i izvučen na dnevnu svetlost. Svetlost mu bode oči. Prvo vidi senke, zatim odraze u vodi, zatim same stvari, zatim noćno nebo i na kraju sunce.
• Silazi ponovo na svoje staro mesto. Sada u mraku ne vidi, a ostali mu se smeju. Ubili bi svakog ko bi pokušao da ih oslobodi.

„Čudna slika”, kaže Glaukon. «ὁμοίους ἡμῖν», odgovara Sokrat: „slični nama” (515a).

„Alegorija” je naša reč. Sokrat priču naziva εἰκών, slika, i sam je objašnjava (517a–c). Tamnica odgovara svetu koji vidimo oko sebe, a njena vatra sili sunca. Uspon je uzdizanje duše ka νοητὸς τόπος, oblasti do koje stiže samo misao. Dodaje i ogradu: «θεὸς δέ που οἶδεν», bog zna da li je to istina (517b).

Poslednja i najteža za gledanje je ἡ τοῦ ἀγαθοῦ ἰδέα, ideja dobra (517b–c). Platonove ideje su nepromenljive stvarnosti iza stvari koje opažamo. Kad se jednom vidi, dobro treba priznati kao uzrok svega što je ispravno i lepo, a ko hoće da postupa razumno, privatno ili javno, mora da ga je video.

Pećina zaokružuje niz od tri slike: Sunce i Podeljena linija dolaze u dijalogu odmah pre nje.

Prva rečenica kaže da se slika tiče naše prirode «παιδείας τε πέρι καὶ ἀπαιδευσίας», u pogledu vaspitanja i njegovog odsustva (514a). Sokrat izvodi zaključak u 518b–d. Neki tvrde da stavljaju znanje u dušu, kao vid u slepe oči. On odgovara da sposobnost učenja već postoji. Vaspitanje je veština okretanja duše, περιαγωγή, ka onome što je stvarno.

Zatim dolazi teško pitanje. Oni koji stignu na vrh ne žele da se vrate, ali osnivači idealnog grada ne smeju da im dozvole da tamo ostanu (519c–d). Glaukon prigovara da je to nepravedno prema njima. Sokrat odgovara da zakon brine o celom gradu, a ne o jednoj grupi, i kaže im: «καταβατέον», morate da siđete, svako na svoj red (520c). Tada će gradom upravljati budni ljudi, a ne suparnici koji se bore oko senki, «σκιαμαχούντων».

Naučnici se i dalje spore zašto bi filozofi pristali: Sokrat više puta kaže da ih treba prinuditi da vladaju, a sporno je da li ih pokreće samo pravednost. Tekst takođe nigde ne pominje smrt samog Sokrata 399. p. n. e., ali je mnogi čitaoci čuju u pretnji iz 517a.

Veliki deo ovog prizora i danas se može ispričati istim rečima. Το σπήλαιο του Δυρού je zvaničan naziv; u razgovoru Grci kažu σπηλιά. Θέατρο σκιών, pozorište senki, Grci zovu Karagiozis, mada ta predstava nema istorijske veze s Platonovom slikom. Platonovi lutkari, θαυματοποιοί (514b), danas su mađioničari. Σκιαμαχία je sada uzaludna borba protiv neprijatelja kojeg nema.

Το είδωλο je i dalje slika u ogledalu, kao εἴδωλα u vodi u 516a, ali može biti i pop idol. A παιδεία stoji na vratima Υπουργείο Παιδείας, ministarstva obrazovanja; «Ψωμί, Παιδεία, Ελευθερία» bila je glavna parola studentskog ustanka iz 1973.