Atinska kuga (430. p. n. e.)

Godine 431. p. n. e. izbio je rat između Atine i Sparte i njihovih saveznika. Po savetu Perikla, vodećeg Atinjanina, ljudi sa sela preselili su se unutar gradskih zidina. Doneli su porodice i nameštaj, a ovce i goveda poslali su na Eubeju (Tukidid 2.14). Mnogi nisu imali kuću u gradu, pa su u vrelo doba godine živeli u zagušljivim kolibama (2.52).

Na početku leta 430. p. n. e. Spartanci i njihovi saveznici ponovo su upali u Atiku. Samo nekoliko dana kasnije u Atini se pojavila bolest, ἡ νόσος. Počela je u luci Pirej, a neki su govorili da je neprijatelj zatrovao bunare. Prema onome što je Tukidid čuo, počela je u Etiopiji, iza Egipta, a zatim stigla u Egipat i Libiju (2.48).

Niko nije znao kako da se bori protiv nje. Lekari, ἰατροί, nisu poznavali bolest i umirali su u velikom broju, jer su prilazili bolesnima. Nisu pomogle ni molitve u hramovima ni pitanja proročištima, pa su ih ljudi na kraju napustili (2.47).

Tukidid kaže da je i sam imao bolest i da je gledao kako drugi pate (2.48). Traženje uzroka prepušta drugima. Opisuje je da bi svako mogao da je prepozna ako se ikada vrati. Njegov izveštaj je glavno antičko svedočanstvo o epidemiji.

Zdravi ljudi su odjednom osećali jaku vrelinu u glavi, a oči su im postajale crvene. Grlo i jezik izgledali su krvavo, a dah je loše mirisao. Zatim su dolazili kijanje, promuklost i jak kašalj (βήξ, u genitivu βηχός, u 2.49.3). Koža je bila crvenkasta, sa malim plikovima i ranama, ali unutrašnja vrelina bila je toliko jaka da bolesnici nisu podnosili ni tanku odeću. Mnogi su umirali sedmog ili devetog dana. Drugi su gubili prste na rukama i nogama ili oči, a neki su gubili pamćenje (2.49.8).

Primetio je i nešto važno. Oni koji su ozdravili negovali su bolesne sa više poverenja, jer bolest nije napadala istu osobu dvaput smrtonosno (2.51.6). Današnjem čitaocu to podseća na ideju imuniteta.

Bolest je promenila i ponašanje ljudi. Hramovi u kojima su se utaborili pridošlice napunili su se mrtvima. Stari običaji sahranjivanja, ταφή, urušili su se: neki su svog mrtvaca stavljali na lomaču pripremljenu za nekog drugog i palili je (2.52). Tukidid govori o ἀνομία, bezakonju. Ni strah od bogova ni ljudski zakon nikoga nisu zadržavali, kaže, jer niko nije očekivao da će doživeti suđenje (2.53). To je slika jednog pisca, pa ne možemo da proverimo koliko je važila za sve Atinjane.

Gubici su bili ogromni. Tukidid broji najmanje 4.400 hoplita i 300 konjanika, a kaže da se broj ostalih nije mogao utvrditi (3.87). Bolest je trajala dve godine, oslabila je i vratila se u zimu 427/426. p. n. e. na još najmanje godinu dana. Savremeni autori često pretpostavljaju da je umrla do trećina stanovništva, ali Tukidid ne daje ukupan broj.

Perikle je optužen i novčano kažnjen, a zatim ponovo izabran za stratega. Umro je dve godine i šest meseci posle početka rata (2.65), dakle 429. p. n. e. Plutarh kaže da ga je kuga polako iscrpljivala, pošto je izgubio sinove Ksantipa i Parala (Perikle 36, 38).

Starci su se setili jednog stiha: «ἥξει Δωριακὸς πόλεμος καὶ λοιμὸς ἅμ᾽ αὐτῷ», doći će dorski rat i s njim kuga. Neki su tvrdili da je stara reč bila λιμός, glad (2.54). U savremenom grčkom ove dve reči zvuče potpuno isto, [limós].

Uprkos nazivu „kuga”, niko nije pokazao da je to bilo ono što lekari danas zovu bubonskom kugom. Lekari koji su čitali Tukidida predlagali su kugu, tifusnu groznicu, pegavi tifus, velike boginje i male boginje. Pregledni rad Berka Kanje iz 2004. nije našao saglasnost među naučnicima i lekarima, a sam se priklonio malim boginjama.

U periodu 1994–95, radovi na metro stanici Keramik otkrili su masovnu grobnicu. Mrtvi su ležali naslagani u jednom oknu, sa malo jeftinih priloga. Arheološkinja Efi Baziotopulu-Valavani datirala ju je u 430–426. p. n. e. i ocenila kao sahranu u panici, „vrlo moguće” zbog kuge. Jedan rani izveštaj navodi oko 90 skeleta u oknu i možda 150 ljudi u celoj grobnici. Istraživači su devojčici od oko jedanaest godina dali ime Mirtis i rekonstruisali joj lice na osnovu lobanje.

Godine 2006. tim Univerziteta u Atini, predvođen Manolisom Papagrigorakisom, objavio je da je u tri zuba iz groba našao DNK blizak klici tifusne groznice. Kritičari su u istom časopisu odgovorili člankom naslovljenim „Nema dokaza da je tifusna groznica izazvala atinsku kugu”. Tifusna groznica se, osim toga, samo delimično slaže sa Tukididom, jer je njegova bolest izbijala mnogo brže. Pitanje ostaje otvoreno.