Katarevusa i dimotiki: grčko jezičko pitanje

Termin je διγλωσσία, diglosija: prema rečniku Triandafilidisa, upotreba dva oblika nacionalnog jezika kod jednog naroda za različite funkcije. Nijedan od njih nije bio starogrčki. Rečnik naziva καθαρεύουσα veštačkom mešavinom arhaičnih i novogrčkih elemenata, korišćenom kao službeni jezik države, i beleži da joj je cilj bio udaljavanje i od starog i od novog grčkog. δημοτική određuje kao zajednički novogrčki, oblikovan iz govora i negovan u književnosti. Pismo čitaoca navedeno na Portalu za grčki jezik pokazuje razliku u paru rečenica, obe sa značenjem „Atina se mnogo proširila“: Αι Αθήναι επεκτάθησαν κατά μεγάλον ποσοστόν i Η Αθήνα επεκτάθηκε κατά μεγάλο ποσοστό.

Oba imena imaju antičke korene i modernu istoriju. Platon koristi καθαρεύω u značenju „biti čist“ (Fedon 67a), a leksikon Lidel–Skot–Džouns navodi Dionisija iz Halikarnasa za čistotu izraza (Lisija 2). Rečnik u καθαρεύουσα vidi i uticaj francuskog idiome épuré ili nemačkog Reinsprache. δημοτική je došlo preko francuskog démotique, koje potiče od egipatskog pisma koje Herodot naziva δημοτικά, „narodno“ (2.36).

Rasprava se oblikovala u grčkom prosvetiteljstvu. Adamantios Korais (1748–1833) zastupao je srednji put: ni „tirani“ prostog naroda ni „robovi“ njegove prostote, rečima koje navodi istoričar K. T. Dimaras, koji njegovu praksu sažima kao dimotiki očišćen sa merom. Drugi su hteli više: 1853. Panajotis Sucos pozivao je na povratak samom starom jeziku. Katarevusa je u međuvremenu postala pisani jezik nove grčke države.

Dimotičarski pokret obično se datira od 1888, kada je Janis Psiharis objavio Το ταξίδι μου („Moje putovanje“), napisano na dimotikiju i obično nazivano manifestom pokreta. Rena Stavridi-Patrikiu, čiji su radovi na Portalu, naglašava da je on sačuvao vezu sa antikom: za Psiharisa je dimotiki bio pravo dete starog jezika. Beleži i da su oba oblika polagala pravo na simbol kontinuiteta i jedinstva nacije. To pomaže da se objasni kako je pitanje gramatike moglo da izazove tako snažna osećanja na obe strane.

U septembru 1901. atinske novine Akropolis počele su da štampaju Jevanđelje po Mateju u prevodu Aleksandrosa Palisa na dimotiki. Drugi prevod, po narudžbini kraljice Olge, izašao je u februaru. Studenti su demonstrirali u odbranu katarevuse, neki protivnici videli su nacionalnu opasnost u slavizmu, a Sveti sinod je osudio prevode na novogrčki. Dana 8. novembra (po julijanskom kalendaru) demonstranti i vojnici sukobili su se u Atini. Većina izveštaja navodi osam mrtvih, jedan navodi jedanaest. Atinski mitropolit Prokopije i premijer Teotokis podneli su ostavke. Ti događaji poznati su kao Ευαγγελικά.

Ορεστειακά su usledila u novembru 1903. Kraljevsko pozorište postavilo je Eshilovu Oresteju u prevodu Jeorjosa Sotiriadisa, na jeziku između dva oblika. Protestovali su studenti profesora Jeorjosa Mistriotisa, po kome antičku dramu treba izvoditi samo u originalu. Izveštaji se razlikuju o žrtvama: jedan mrtav i desetine ranjenih, ili dva mrtva i sedam ranjenih.

Ustav iz 1911. potom je uredio oba pitanja. Član 107 odredio je kao službeni onaj jezik na kome su sastavljeni ustav i zakoni i zabranio „svaki pokušaj da se on iskvari“. Druga odredba zabranila je prenošenje Svetog pisma u drugi jezički oblik bez odobrenja i Crkve u Carigradu.

Pristalice dimotikija okrenule su se školama. Škola za devojčice u Volosu, pod Aleksandrosom Delmuzosom, držala je nastavu na dimotikiju od 1908. i zatvorena je 1911. usred lokalnog neprijateljstva. Društvo za obrazovanje osnovano je 1910, a 1917. liberalna vlada uvela je dimotiki u prve godine osnovne škole, dok su u ministarstvu radili Delmuzos, Dimitris Glinos i Manolis Triandafilidis. Politika se potom menjala sa vladama. Triandafilidisova gramatika dimotikija izašla je 1941. Prema jednom izveštaju, vlada Papandreua je 1964. izjednačila dva oblika. Član 6 ustava vojnog režima iz 1968. vezao je jezik države i škole za jezik zakona i tako nametnuo katarevusu, a da je nije imenovao.

Posle pada režima 1974, parlament je u aprilu 1976, pod vladom Karamanlisa, usvojio Zakon 309 (izvori navode 3. ili 30), a ministar obrazovanja bio je Jeorjos Ralis. Njegov član 2 traži „novogrčki“ u školama od 1976–77. i određuje ga kao zasnovan na dimotikiju. Ne imenuje jezik države, pa jedna studija na Portalu kaže da je dimotiki postao službeni posredno, preko jezika nastave. Školski zakon iz 1985. kaže prosto η δημοτική, a 1986. tekst ustava prenet je na dimotiki.