Politonski i monotonski pravopis: zašto su se grčki akcenti promenili 1982.

Termini su stariji od znakova. U Kratilu (399b) Platon već može da kaže da je srednji slog izgovoren sa βαρεῖα umesto sa ὀξεῖα, ali govori o glasu: o visini tona, a ne o znaku na stranici. Pisani znaci pripisuju se Aristofanu iz Vizantije, bibliotekaru u Aleksandriji oko 200. godine p. n. e. Ovo pripisivanje traži opreznost. Probert i Rusu (Journal of Hellenic Studies, 2019) ističu da počiva na jednom kratkom tekstu u dva pariska rukopisa iz XVI veka, nesigurne istorije. Smitova gramatika (§161) dodaje da se znaci nisu redovno koristili u rukopisima sve do posle 600. godine n. e.

Imena opisuju glasove. ὀξεῖα, „oštra”, označavala je visok ton, βαρεῖα, „teška”, nizak, a περισπωμένη je spajala oba. Rečnik Lidel–Skot–Džons (LSJ) navodi sva tri kao gramatičke termine kod Dionisija Tračanina. Dva spiritusa, δασεῖα i ψιλή, govorila su da li reč počinje sa [h] ili ne. Rečnik Triandafilidisa objašnjava da se ovo [h] nekada pisalo slovom Η, kao u ΗΕΛΙΟΣ, i da je prestalo da se izgovara.

Prema Nikosu Pantelidisu, u istoriji grčkog na Portalu grčkog jezika, muzički akcenat je trajao do prvih vekova n. e., a zatim je ustupio mesto dinamičkom akcentu koji važi i danas. Pošto je nestalo i [h], sistem je opisivao glasove kojih više nije bilo. Akut i cirkumfleks sada su označavali isto, naglašeni slog, a spiritus nije označavao ništa. Učenici su ipak morali da uče pravila. U raspravi 1982. izvestilac većine, Stefanos Dzumakas, izbrojao je pet opštih pravila, sedam za zamenice i imenice i pet za glagole, uz izuzetke, i rekao da prema statistikama nastava traje oko 6.000 sati ili više. To je njegov broj i nismo uspeli da pronađemo statistike na kojima počiva.

Nije ni svaki termin starinskog izgleda antički. Rečnik Triandafilidisa naziva savremenu reč υπογεγραμμένη, potpisanu jotu, kalkom novolatinskog iota subscriptum. Antičko ὑπογεγραμμένη koje pominje značilo je nešto sasvim drugo: boju ispod očiju.

Ideja 1982. nije bila nova. Komisija Atinske akademije predložila je 1931. da se tri akcenta zamene jednom tačkom i da se ukine tanki spiritus. Godine 1939. gramatička komisija u kojoj je bio Manolis Triandafilidis predložila je jedan znak akcenta i nijedan spiritus. Tokom okupacije Joanis Kakridis, profesor Univerziteta u Atini, kažnjen je zbog svog pravopisa: grčka štampa navodi dvomesečno udaljenje 1942, dok Nik Nikolas u onlajn istoriji monotonskog sistema njegovo otpuštanje datira u 1941. Nikolas navodi i da su do šezdesetih godina XX veka napušteni gravis i spiritus na ro, a da je sedamdesetih velik deo štampe i knjiga u praksi bio monotonski. Između 1976. i 1979. odbijena su tri predloga zakona o monotonskom sistemu.

Ministar prosvete Lefteris Verivakis je 11. januara 1982. dodao monotonski sistem kao amandman na predlog zakona o prijemnim ispitima. Nova demokratija je protestovala zbog iznenađenja i kasnog sata, ali ne i protiv same ideje, i napustila je salu. Predlog je usvojen 12. januara u 1.20 ujutru. Postao je zakon 1228/1982, član 2, a pravila su došla predsedničkom uredbom 297/1982 (Službeni list A 52, 29. april 1982). Zvanični izveštaj obećavao je i uštede: slagarske kase sa 60 mesta umesto više od 180 i 40% manje troškove kucanja i štampe.

Član 1 uredbe govori o pisanom novogrčkom (ο γραπτός νεοελληνικός λόγος). Glavna pravila su kratka:

• Spiritusi se ne pišu.
• Znak akcenta je ὀξεία, akut.
• Dobija ga svaka reč sa dva ili više slogova.
• Jednosložne reči ga ne dobijaju, uz izuzetke kao ή „ili” i upitne reči πού i πώς.

Primenjivao se u obrazovanju od objavljivanja, u novim udžbenicima od 1982/83. i u celom javnom sektoru od 1. septembra 1982. Apostrof i dijareza (διαλυτικά) i dalje postoje, jer nisu akcenti.

Za učenika je pretvaranje lako u jednom smeru: ἥλιος postaje ήλιος, τῶν postaje των, ὁ ἄνθρωπος postaje ο άνθρωπος. Obrnuto ne ide bez starih pravila, jer ήλιος više ništa ne govori o onom [h] koje se vidi u engleskom helio-. Reforma i dalje ima kritičare. Lingvista Evangelos Petrunijas napadao je njena pravila kao mehanička i rezultat nazvao „monotonsko-atonskim”, ali je insistirao na tome da je politonski sistem bio gori.