Učim starogrčki: koliko je težak novogrčki?

Ako ste prevodili Platona ili Ksenofonta za Graecum, versione u liceo classico ili tekst za A level, počinjete novogrčki daleko ispred ostalih početnika. Pismo je isto, kao i pravopis mnogih reči: ἄνθρωπος je i dalje άνθρωπος, θάλασσα je i dalje θάλασσα, ψυχή je i dalje ψυχή. Imenice i dalje imaju tri roda, član i padeže, a glagoli i dalje razlikuju vid, pa su kategorije naučene za atičku prozu iste one koje koristi gramatika novogrčkog.

Zvanični grčki, jezik novina, natpisa i obrazaca, pun je reči koje analizirate na prvi pogled. Pekara se i danas može zvati «πρατήριο άρτου», prodavnica hleba, a ribarnica «ιχθυοπωλείο». Čitanje dolazi brzo. Trud zahtevaju slušanje i govor.

Mnoge škole van Grčke uče erazmovski izgovor, naučnu rekonstrukciju. Grci čitaju ista slova drugačije, a najveći deo promene desio se mnogo pre moderne države. Centar za grčki jezik opisuje kako je već u koineu itacizam učinio da nastavci poput -εις i -ῃς zvuče isto i kako se izgubila stara razlika između dugih i kratkih samoglasnika.

U praksi se η, ι, υ, ει i οι izgovaraju kao [i], a αι kao [e]. Slova β, γ i δ su meki frikativi, zato rečnik beleži υδραυλικός kao [iðravlikós], gde se αυ čita [av]. Akcenat je dinamički, a ne muzički. Savremeni pravopis čuva istorijska slova, pa oko prepoznaje reči koje uho još ne hvata. Danas se grčki piše i samo jednim akcentom, monotoničkim sistemom, bez spiritusa.

Mnogo toga što ste učili napamet je nestalo. Prema Centru za grčki jezik, neknjiževni papirusi iz I veka pre n. e. već zamenjuju dativ, prvo akuzativom, a kasnije genitivom. Danas opstaje samo u ustaljenim izrazima kao što su εντάξει (u redu), τοις μετρητοίς (u gotovini) i δόξα σοι ο Θεός (hvala Bogu). Optativ je nestao, kao i infinitiv, veoma ograničen već u X veku i izgubljen do XVI. Njegov jedini trag je nepromenljivi oblik u perfektu, „έχω γράψει”, koji grčke gramatike i dalje zovu απαρέμφατο.

Njihovo mesto zauzimaju nove konstrukcije. Gde Ksenofont piše infinitiv, novogrčki koristi να, od ἵνα, sa konjunktivom: «θέλω να γράψω», hoću da pišem. Futur se gradi rečcom θα, nastalom od θέλει να: «θα γράψω», napisaću. Indirektni objekat postaje σε sa akuzativom ili zamenica u genitivu: «δώσε μου», daj mi. Gramatika je lakša od atičke, ali to su nove navike koje treba izgraditi.

Najveće iznenađenje je to što su se najobičnije reči često promenile. Mnoge savremene reči potiču od helenističkih deminutiva na -ιον. Ὀψάριον, mali prilog uz hleb, reč za dve ribe u Jevanđelju po Jovanu 6:9, postalo je ψάρι; ψωμίον, mali zalogaj, postalo je ψωμί; ὀμμάτιον, okce, postalo je μάτι; a κρᾶσις, mešanje vina sa vodom, dalo je κρασί. Čak je i ὕδωρ zamenjeno, rečju νερό, od νηρὸν ὕδωρ, sveža voda.

Stare reči nisu nestale. Prešle su u viši registar: ιχθύς, άρτος i οίνος su knjiške ili crkvene reči, a evharistija je i dalje «ο άρτος και ο οίνος». Praktično pravilo za klasičara: prvo naučite svakodnevnu reč, a staru čuvajte kao knjiški rečnik. Koliko je onda težak novogrčki? Čitanje je mali korak. Slušanje i govor traže stalnu vežbu, ali nikada ne počinjete od nule.