Erazmov i savremeni izgovor starogrčkog jezika

Ako naglas pročitate stranu Ksenofonta u nemačkoj gimnaziji, italijanskom liceo classico ili britanskoj školi, najverovatnije ćete koristiti Erazmov izgovor: školski sistem koji pokušava da se približi atičkom grčkom iz V i IV veka pre n. e., prilagođen navikama svake zemlje. Pročitajte istu stranu u grčkom liceju i čućete je glasovima novogrčkog jezika, onako kako Grci čitaju svoje stare tekstove od vizantijskog doba.

Razlika je velika. βασιλεύς, „kralj“, zvuči ba-si-LEUS u Erazmovom razredu i [vasiˈlefs] u Atini. ἥλιος, „sunce“, je HE-li-os naspram [ˈiʎos]; αἷμα, „krv“, je HAJ-ma naspram [ˈema]. U novogrčkom slova i digrafi η, ι, υ, ει, οι i υι svi zvuče [i]; to stapanje zove se itacizam (ιωτακισμός).

Nijedno od ta dva čitanja nije prosto „pogrešno“. Erazmov izgovor je naučna rekonstrukcija namenjena učenju; novogrčki je živi rezultat više od dve hiljade godina promena. U tekstu za Centar za grčki jezik A.-F. Hristidis predlaže da Grci nastave da čitaju stare tekstove na svoj način, dokle god znaju da ih stari Grci nisu tako izgovarali.

Većina promena dogodila se u helenističkom i rimskom periodu, kada je grčki postao zajednički jezik, κοινή, istočnog Sredozemlja. Lingvisti ih datiraju uglavnom prema pravopisnim greškama u papirusima i natpisima, pa su datumi približni i razlikovali su se od mesta do mesta.

• Samoglasnici. Klasično η bilo je dugo otvoreno e; postalo je zatvorenije i na kraju se stopilo sa [i]. Od sredine II veka pre n. e. papirusi mešaju η sa ει i ι, a αι sa ε: stari diftong αι postao je obično [e]. υ i οι prvo su postali zaobljeno [y], kao francusko u, a tek kasnije [i]; kod οι to se desilo oko X veka n. e.
• Suglasnici. Pre kraja helenističkog doba aspirate φ, θ, χ ([pʰ tʰ kʰ]) postale su [f θ x], a zvučni praskavi β, δ, γ ([b d g]) postali su [v ð ɣ].
• αυ i ευ. Od prvih vekova n. e. počeli su da zvuče [av/af] i [ev/ef], kao u Ευρώπη [evˈropi] i ευχαριστώ [efxariˈsto].
• Kvantitet i akcenat. Dugi i kratki samoglasnici prestali su da se razlikuju, a muzički tonski akcenat ustupio je mesto današnjem dinamičkom akcentu.

Omiljeni dokaz za starije vrednosti potiče od komediografa Kratina (fr. 45 Kassel–Austin), kod koga neko ide „govoreći βῆ βῆ kao ovca“. Šala funkcioniše samo ako je β bilo [b], a η samoglasnik nalik na e, a ne [vi vi].

Vizantijski učenjaci koji su predavali grčki u Italiji doneli su sopstveni izgovor, blizak novogrčkom. Neki su već znali da su slova nekada imala druge vrednosti: oko 1300. Maksim Planud je primetio da ἐρήμην, ἐροίμην i αἱρεῖ μιν zvuče potpuno isto. Zapadni humanisti poput Alda Manucija, Đirolama Aleandra i Antonija de Nebrihe uporedili su opise antičkih gramatičara i predložili ispravke.

Godine 1528. Erazmo Roterdamski objavio je dijalog De recta Latini Graecique sermonis pronuntiatione, „O pravilnom izgovoru latinskog i grčkog“. Bio je to predlog školske reforme; Erazmo je svoje ideje smatrao privremenim i sam ih nije dosledno primenjivao. Suprotno stanovište vezuje se za Johanesa Rojhlina, koji je smatrao da starogrčki treba čitati izgovorom živih Grka; otuda stari par naziva „Erazmov“ i „Rojhlinov“ izgovor.

Novi sistem se prvo učvrstio u Engleskoj, na Kembridžu, uprkos početnom otporu, i širio se polako: mnoge škole zadržale su vizantijsko čitanje sve do XIX veka, a Adamantios Korais ga je branio. Danas je Erazmov izgovor međunarodna norma, ali snažno obojen svakim lokalnim jezikom, tako da θ u jednoj zemlji može biti [t], a u drugoj [θ]. U Grčkoj se stari tekstovi čitaju novogrčkim izgovorom.

Za čitanje Homera ili tragičara na času Erazmov izgovor ima prave prednosti. On razdvaja glasove koje pravopis i dalje razdvaja: u novogrčkom izgovoru λύει, λύῃ i λύοι (indikativ, konjunktiv, optativ) svi zvuče [ˈlii], dok čitalac sa Erazmovim izgovorom čuje tri različita oblika. Osim toga, čini čujnom dužinu samoglasnika, a heksametar počiva na dugim i kratkim slogovima.

Novogrčki izgovor nije iskvarena kopija. Prema E. Petruniasu, veoma je blizak izgovoru kasnog helenističkog doba, i njime se grčki govori od tada. On takođe daje onome ko uči starogrčki veliku prednost u novogrčkom: ἥλιος je i dalje ήλιος, φωνή je i dalje φωνή, a ponovo treba naučiti samo glasove.

Mnogi nastavnici daju praktičan odgovor: koristite Erazmov sistem ako to zahteva vaš kurs ili ispit, a uporedo učite novogrčke vrednosti. Tada svaka reč koju znate iz Ksenofonta ili Platona postaje i reč koju možete čuti i upotrebiti u Grčkoj. Na ovoj stranici grčke reči zvuče novogrčkim izgovorom; uporedite ih s načinom na koji ih čitate u školi.