Poreklo grčkog alfabeta

Davno, Grci nisu imali alfabet. Oko 800. p. n. e., možda malo ranije ili kasnije, naučili su ga od Feničana. Feničani su živeli na obali današnjeg Libana. Bili su trgovci i plovili su celim Sredozemnim morem. Pisali su kratkim nizom znakova, a svaki znak je označavao jedan glas.

Grci su preuzeli te znakove i učinili ih svojim. Čak su i imena ostala slična: feničanska slova alef, bet i gimel postala su grčka ἄλφα, βῆτα i γάμμα. Istoričar Herodot, koji je pisao u V veku p. n. e., kaže da su jonski Grci svoja slova zvali Φοινικήια, „feničanska” slova. On prenosi i staru priču da ih je Kadmo doneo u Grčku iz Feničanije. Istoričari se slažu da su slova došla iz Feničanije, ali još raspravljaju kada su i gde tačno Grci prvi put naučili ta slova.

Feničansko pismo beležilo je samo suglasnike, glasove kao što su b, g ili d. Čitaoci su morali da pogađaju samoglasnike, glasove kao što su a, e ili o. To je dobro funkcionisalo za feničanski jezik, ali grčkom su potrebni samoglasnici: bez njih mnoge grčke reči izgledaju isto.

Zato su Grci imali pametnu ideju. Neka feničanska slova označavala su glasove koje grčki nije koristio. Grci su zadržali ta slova i dali im novi zadatak: da beleže samoglasnike. Alef je, na primer, bio kratak prekid u grlu; u grčkom je postao ἄλφα, glas a. Danas se ti glasovi zovu φωνήεντα, samoglasnici, a ostali σύμφωνα, suglasnici. Pošto je beležio i jedne i druge, mnogi naučnici grčki alfabet zovu prvim pravim alfabetom. Čak je i reč „alfabet”, ἀλφάβητος, grčka: spaja imena prva dva slova, alfa i beta.

Najstariji grčki tekstovi pisani slovima potiču iz VIII veka p. n. e. Poznat primer je vrč za vino pronađen kod kapije Dipilon u Atini. Neko je na njemu urezao kratak tekst ranim grčkim slovima, jedan od najstarijih grčkih natpisa koje poznajemo. Danas se vrč nalazi u Nacionalnom arheološkom muzeju u Atini.

U početku nisu svi grčki gradovi pisali na isti način. Svaki kraj imao je svoj mesni alfabet, sa nešto drugačijim oblicima slova, pa čak i sa nekim drugačijim slovima. Prvi pisari nisu uvek pisali sleva nadesno. Neki su pisali zdesna nalevo, kao Feničani, a neki su se okretali na kraju svakog reda, kao vo koji ore njivu. Koristili su samo velika slova, često bez razmaka između reči. Mala slova došla su mnogo kasnije, sa pisarima vizantijskog doba.

Jonjani su živeli na obali Male Azije, u današnjoj Turskoj, i na obližnjim ostrvima. Njihov alfabet imao je dva slova koja su nedostajala starom atinskom alfabetu: η, etu, za dugo e, i ω, omegu, za dugo o. U starom atinskom pismu jedno slovo E označavalo je i kratko i dugo e.

Godine 403/2. p. n. e. Atina je odlučila da svoje zvanične dokumente piše jonskim alfabetom. To je bio veliki korak ka jednom alfabetu za sve Grke. Kasnije su osvajanja Aleksandra Velikog, koji je umro 323. p. n. e., proširila jonska slova još dalje.

Ovaj alfabet ima 24 slova, od άλφα do ωμέγα. Grčka deca i danas u školi uče baš ta 24 slova. I latinica, pismo koje upravo čitaš, potiče od grčkih slova.