Ropstvo u staroj Grčkoj

U staroj Grčkoj rob, δοῦλος, bio je čovek koji je pripadao drugom čoveku. Rob nije dobijao platu, nije birao gde će živeti i mogao je da se kupi, proda, iznajmi ili pokloni, kao životinja ili alat. Vlasnik se zvao δεσπότης, gospodar.

Robova je bilo svuda. U kućama su kuvali, čistili i čuvali decu. Radili su na poljima, u radionicama i na gradilištima, a neki su pripadali samom gradu i pomagali u održavanju reda. Najteži posao bio je u rudnicima srebra u Lavrionu, južno od Atine, gde su mnogi robovi umirali.

Većina Grka smatrala je ropstvo normalnim. Svaki slobodan čovek, građanin ili stranac, mogao je da ima robove. To je jedna od najtežih istina o staroj Grčkoj: atinska demokratija, koja je dala vlast narodu, nastala je u društvu u kojem je čovek mogao da bude nečija svojina.

Neki robovi rađali su se od majki robinja. Mnogo više bilo je zarobljenika. Kada bi grad bio osvojen u ratu, pobednici su često prodavali njegove stanovnike. Godine 416. p. n. e., posle predaje ostrva Melos, Atinjani su pogubili odrasle muškarce, a žene i decu prodali kao robove (Tukidid 5.116). Ratni zarobljenik prodat na taj način zvao se ἀνδράποδον. Ljude su otimali i pirati, a neželjene bebe, ostavljene napolju da umru, neko je mogao da pokupi i odgaji kao robove.

U Atini je Solonov zakon s početka VI veka p. n. e. zabranio zajmove pod zalogu sopstvene ličnosti, pa Atinjanin više nije mogao da postane rob zbog dugova (Atinski ustav 6.1). Zato su robovi uglavnom dolazili sa strane. Prodavali su se na mesečnim pijacama, na agori i u rudarskom kraju kod Suniona. Natpis iz Atike s kraja V veka p. n. e. navodi cene od 70 drahmi za dete i 200 za odraslog muškarca.

Najgora sudbina bili su rudnici. Bogati Atinjanin Nikija imao je jednom hiljadu ljudi u rudnicima i iznajmljivao ih je jednom preduzimaču za po jedan obol dnevno po čoveku (Ksenofont, O prihodima 4.14).

Sparta je imala drugačiji sistem. Njenu zemlju obrađivali su heloti, εἵλωτες. Prema Tukididu, većina njih bili su potomci starih Mesenaca, grčkog naroda koji su Spartanci pokorili i porobili u jednom ranijem ratu (1.101). Heloti, dakle, nisu bili pojedinci kupljeni jedan po jedan na pijaci, već ceo pokoreni narod, mnogo brojniji od svojih gospodara. U bici kod Plateje 479. p. n. e., piše Herodot, 5.000 Spartanaca pratilo je 35.000 lako naoružanih helota, po sedam na svakog čoveka (9.28).

Spartanci su živeli u strahu od ustanka helota. Posle jednog velikog zemljotresa mnogi heloti su se zaista pobunili i utvrdili se na planini Itomi (Tukidid 1.101). Tukidid priča i jezivu priču, koju pominje u opisu 424. p. n. e.; njen tačan datum nije poznat. Spartanci su pozvali helote koji su se najbolje borili za Spartu da se jave i dobiju slobodu. Oko dve hiljade je izabrano i obišlo je hramove s vencima na glavi, ali su ubrzo zatim nestali, i niko nije saznao kako je koji od njih umro (4.80). Politiku Sparte, kaže Tukidid, uvek je određivala potreba da se zaštiti od helota.

Koliko je robova živelo u Atini? Niko ne zna tačno. Pisac Atenej navodi popis sproveden pod Demetrijem Falirskim krajem IV veka p. n. e.: 21.000 Atinjana, 10.000 meteka i 400.000 robova. Istoričari sumnjaju u broj robova i spore se oko toga šta je popis zapravo merio. Sigurno je da ih je bilo mnogo: kada su Spartanci 413. p. n. e. zauzeli Dekeleju u Atici, pobeglo je više od dvadeset hiljada robova, velikim delom zanatlija (Tukidid 7.27).

Robovi skoro da nisu imali prava. Gospodar nije smeo da ubije svog roba, ali zakon ga nije sprečavao da ga tuče, a na atinskim sudovima svedočenje roba važilo je samo ako je dato pod mučenjem, iako se istoričari spore koliko se to zaista često dešavalo. Gospodar je mogao da oslobodi roba, koji je tada postajao ἀπελεύθερος, oslobođenik. Ali oslobođenik nije postajao građanin: kao i stranci nastanjeni u gradu, plaćao je porez meteka.

Malo je Grka dovodilo ropstvo u pitanje. Aristotel je roba nazvao „κτῆμά τι ἔμψυχον”, „živa svojina” (Politika 1253b), i tvrdio da su neki ljudi robovi po prirodi. Ipak, navodi i da su drugi govorili da je ropstvo protivno prirodi, zasnovano samo na sili, pa zato nepravedno. Među retkim kritičarima bili su tragičar Euripid, besednik Alkidamant i komediograf Filemon.