Stara Sparta: život u gradu ratnika

Stara Sparta nalazila se u dolini reke Eurot, u Lakoniji, na jugu Peloponeza. Njeno drugo ime bilo je Lakedemon (Λακεδαίμων). U njoj nije bilo velelepnih građevina. Istoričar Tukidid je napisao da, kad bi Sparta jednog dana opustela, ljudi u budućnosti ne bi verovali koliko je bila moćna, jer su njeni hramovi i kuće bili tako jednostavni.

Na spartanskoj zemlji živele su tri grupe ljudi. Spartijati (Σπαρτιᾶται) bili su građani. Bilo ih je malo, a muškarci nisu obrađivali zemlju. Perieci (περίοικοι, „oni koji žive unaokolo“) živeli su u obližnjim gradovima. Nisu bili robovi, ali nisu imali pravo glasa u upravljanju Spartom. Heloti (εἵλωτες) obrađivali su zemlju i nisu bili slobodni.

Sparta je istovremeno imala dva kralja iz dve različite porodice. Veće staraca, γερουσία (gerusija), činilo je 28 muškaraca starijih od šezdeset godina, uz dva kralja. Svake godine birano je pet efora (ἔφοροι, „nadzornici“), koji su imali veliku moć. Na skupštini su građani glasali vikanjem. Spartanci su govorili da njihovi zakoni potiču od mudraca po imenu Likurg, ali je čak i antički pisac Plutarh priznavao da o njemu ništa nije sigurno.

Spartansko vaspitanje dečaka zvalo se ἀγωγή (agoge), što znači „vaspitanje“. Prema Plutarhu, dečak je napuštao porodicu sa sedam godina. Živeo je u grupi sa drugim dečacima i slušao najhrabrijeg među njima, koji je bio vođa grupe. Stariji muškarci posmatrali su dečake i terali ih da se takmiče.

Život je namerno bio težak. Dečaci su imali kratko ošišanu kosu i hodali su bosi. Od dvanaeste godine, kaže Plutarh, svaki dečak je dobijao samo jedan ogrtač godišnje. Spavali su na ležajevima od trske, koju su golim rukama čupali na obalama Eurota. Učili su da čitaju i pišu, ali samo koliko im je trebalo. Većinu vremena učili su da slušaju, da podnose glad i hladnoću i da se bore.

Devojčice nisu prolazile agoge, ali su i one vežbale: trčale su, rvale se i bacale disk i koplje. Sparta je imala i muziku i poeziju, a pesnik Alkman pisao je pesme za horove devojaka. Zapamti da je Plutarh živeo više od 500 godina posle klasične Sparte, pa istoričari njegove priče čitaju oprezno.

Spartanski građani mogli su stalno da vežbaju jer su drugi radili za njih. Heloti su obrađivali zemlju i davali deo letine svojim spartanskim gospodarima. Mnogi su živeli u Meseniji, oblasti koju je Sparta osvojila. Helota je bilo mnogo više nego Spartanaca, a Spartanci su se plašili pobuna, koje su ponekad izbijale. Istoričar Herodot priča da je u bici kod Plateje, 479. godine pre nove ere, svaki od 5.000 Spartijata poveo sedam helota: ukupno 35.000 helota.

Spartanski vojnik bio je hoplit (ὁπλίτης), pešak sa teškom opremom, kopljem i velikim okruglim štitom, ἀσπίς (aspis). Hopliti su se borili rame uz rame u dugom i dubokom stroju koji se zvao falanga (φάλαγξ). Tukidid objašnjava da je svaki čovek pokušavao da ostane blizu štita svog suseda zdesna.

Muškarci su jeli zajedno u grupama od oko petnaest ljudi, na sisitijama (συσσίτια, „zajednički obroci“). Svaki član je svakog meseca donosio ječam, vino, sir i smokve. Njihovo najpoznatije jelo bila je crna čorba. Plutarh priča o jednom stranom kralju koji je kupio spartanskog kuvara samo da bi je probao, a onda mu se uopšte nije dopala.

Godine 480. pre nove ere kralj Leonida i njegovih 300 Spartanaca, sa grčkim saveznicima, borili su se kod Termopila protiv ogromne persijske vojske. Izgubili su, ali su postali slavni zbog svoje hrabrosti. Godinu dana kasnije, kod Plateje, Spartanci su pomogli da Persijanci budu konačno poraženi. Zatim su Sparta i Atina postale suparnice, a u dugom Peloponeskom ratu (431–404. pre nove ere) na kraju je pobedila Sparta.

Ali broj spartanskih građana stalno se smanjivao. Vek kasnije filozof Aristotel je napisao da ih nije ostalo ni hiljadu. Godine 371. pre nove ere Tebanci su pobedili Spartance kod Leuktre. Sparta je tada izgubila veliki deo Mesenije i mnoge svoje helote i nikada više nije postala najjači grad u Grčkoj.

Spartanci su bili poznati i po tome što su mnogo rekli sa vrlo malo reči. Plutarh priča da im je Filip II Makedonski jednom poslao pretnju: „Ako upadnem u Lakoniju, proteraću vas.“ Spartanci su odgovorili pismom od jedne reči: „Ako.“ Ovakav kratak i oštar odgovor i danas se zove lakonski, po Lakoniji.