Građani, meteci i robovi u staroj Atini

Zamisli da šetaš atinskom pijacom u V veku p. n. e. Svi izgledaju prilično slično: jednostavna odeća, sandale, ruke koje rade. Ipak, ljudi oko tebe pripadaju trima veoma različitim grupama.

Građani, πολῖται, bili su članovi grada. Samo odrasli muškarci građani mogli su da glasaju u skupštini, da budu sudije ili da obavljaju službu. Građani su mogli i da poseduju zemlju i kuće.

Meteci, μέτοικοι, bili su slobodni stranci koji su došli da zauvek žive u Atini. Radili su kao trgovci, grnčari, graditelji ili bankari. Bili su slobodni, ali nisu mogli da glasaju i svake godine su plaćali porez.

Robovi, δοῦλοι, nisu bili nimalo slobodni. Pripadali su vlasniku kao stvar i mogli su da se kupe i prodaju. Kuvali su, čistili, obrađivali njive, pravili predmete u radionicama i kopali u rudnicima srebra.

Građanstvo u Atini dolazilo je rođenjem, a ne mestom stanovanja. Posle zakona koji je Perikle predložio 451/0. p. n. e., dete je bilo građanin samo ako su oba roditelja bila Atinjani (Atinski ustav 26.3). Čovek rođen u Atini od oca stranca ostajao je stranac celog života.

Sa osamnaest godina mladić je upisivan u svoj δῆμος, svoje selo ili kvart. Članovi dema glasali su pod zakletvom: da li je dovoljno star, da li je slobodan i rođen u zakonitom braku? Ako bi ga odbili, mogao je da se žali sudu, ali ako bi izgubio, prodavali su ga kao roba (Atinski ustav 42.1). Građanstvo je bila povlastica koju je grad brižljivo čuvao.

I Atinjanke su bile građanke, i samo majka građanka mogla je da rodi građanina. Ali žene nisu imale politička prava: nisu glasale, nisu govorile u skupštini i nisu obavljale službe. Oni koji su zaista upravljali Atinom bili su, dakle, manjina njenih stanovnika: odrasli muškarci iz građanskih porodica.

Prema vizantijskom rečniku zvanom Suda, metek je bio onaj ko se preselio iz jednog grada da bi stalno živeo u drugom, a ne putnik u prolazu. Mnogi su dolazili iz drugih grčkih gradova, drugi iz Trakije, Fenikije ili Male Azije, privučeni trgovinom Atine i njene luke, Pireja.

Meteci su imali obaveze bez prava glasa. Svake godine muškarac je plaćao μετοίκιον, porez od dvanaest drahmi, a samostalna žena šest; metek koji ne bi platio mogao je da bude prodat (Suda, koja navodi besednika Iseja). Meteku je bio potreban i jemac građanin, προστάτης. Meteci nisu mogli da poseduju zemlju ili kuću, osim ako bi im grad dao to pravo kao počast. Ratovali su: Tukidid (2.31) broji najmanje 3.000 hoplita meteka u upadu u Megaru 431. p. n. e.

Neki meteci su se obogatili. Kefal je došao iz Sirakuze na poziv Perikla, a njegova porodica imala je radionicu štitova u Pireju. Njegov sin, logograf Lisija, kasnije je pričao kako su im Tridesetorica tirana 404. p. n. e. oduzeli 700 štitova i 120 robova (Lisija 12.4, 12.19).

Ropstvo je bilo uobičajeno u svakom grčkom gradu, i Atina nije bila izuzetak. Većina robova bili su stranci, zarobljeni u ratu ili kupljeni od trgovaca. Radili su u kućama, na njivama, u radionicama i, u najtežim uslovima, u rudnicima srebra u Laurionu. Ksenofont (O prihodima 4.14) priča da je vojskovođa Nikija nekada imao hiljadu ljudi u rudnicima i izdavao ih za jedan obol dnevno po čoveku.

Koliko je bilo robova? Niko to pouzdano ne zna. Atenaj (6.272c) navodi popis iz vremena Demetrija Falerskog, krajem IV veka p. n. e.: 21.000 Atinjana, 10.000 meteka i 400.000 robova. Istoričari se spore šta su te kategorije značile, a mnogi smatraju broj robova neverovatno velikim. Tukidid (7.27) daje manji, ali pouzdaniji trag: posle 413. p. n. e. više od 20.000 robova prebeglo je Spartancima.

Neki robovi su oslobađani. Oslobođenik, ἀπελεύθερος, nije postajao građanin, već je prelazio među meteke i plaćao njihov porez. Jedan neprijateljski nastrojen pisac, poznat kao Stari oligarh, čak se žalio da se u Atini po odeći ne razlikuju robovi, meteci i građani (Atinski ustav 1.10).