Ostrakizam u staroj Atini

Mnogo godina Atinom je vladao τύραννος (tiranin). Tiranin je bio jedan čovek koji je uzimao svu vlast za sebe. Poslednji tiranini proterani su iz Atine 510. godine pre nove ere. Posle toga Atinjani nisu želeli novog.

Oko 508. godine pre nove ere vođa po imenu Klisten promenio je način na koji se upravljalo Atinom. Dao je više vlasti δῆμος, to jest narodu. To je bio početak atinske demokratije. Prema „Atinskom ustavu“, staroj knjizi iz Aristotelove škole, Klisten je doneo i novi zakon: zakon o ostrakizmu, ὀστρακισμός.

Zamisao je bila jednostavna. Ako neko postane previše moćan, građani su mogli da glasaju da ga pošalju daleko pre nego što postane tiranin. Ista knjiga kaže da je zakon prvi put primenjen 488/487. godine pre nove ere, dve godine posle bitke kod Maratona. Prvi proterani bio je Hiparh, rođak starih tiranina.

Ostrakizam je imao dva koraka.

• Prvi korak: jednom godišnje, sredinom godine, građani su se sastajali na svojoj narodnoj skupštini, ἐκκλησία. Tamo su glasali podizanjem ruke: „Da li ove godine želimo ostrakizam?“
• Drugi korak: ako je većina rekla da, ostrakizam se održavao nešto kasnije na agori, velikom trgu Atine. Svaki πολίτης (građanin) uzimao je ὄστρακον, parče glinene posude, i urezivao na njemu ime čoveka koga je hteo da protera.

Razbijenih ćupova bilo je svuda po Atini, pa su bili besplatni i laki za upotrebu. Službenici su brojali parčiće. Prema piscu Plutarhu, moralo je biti najmanje 6.000 glasova, inače ostrakizam nije važio. Drugi antički pisac, Filohor, kaže pak da je jedan čovek morao da dobije najmanje 6.000 glasova protiv sebe. Istoričari se i danas spore ko je u pravu. Čovek sa najviše glasova morao je da napusti Atinu na deset godina. To je bila neka vrsta ἐξορία (izgnanstva).

To nije bila kazna za zločin. Čovek nije išao u zatvor i zadržavao je svoju kuću, zemlju i novac. Posle deset godina mogao je da se vrati kući.

Neki od najpoznatijih ljudi Atine proterani su ostrakizmom. Jedan od njih bio je Aristid, koga su zvali „Pravedni“ jer je bio veoma pošten. Plutarh priča priču o njegovom ostrakizmu, 483/482. godine pre nove ere. Jedan seljak koji nije znao da piše dao je svoje parče čoveku u gomili i zamolio ga da na njemu napiše „Aristid“. Čovek je upitao: „Šta ti je uradio Aristid?“ Seljak je odgovorio: „Ništa. Čak ga i ne poznajem. Samo mi je dosadilo da slušam kako ga svi zovu Pravedni.“ Taj čovek bio je sam Aristid, i napisao je svoje ime. To je lepa priča, ali istoričari misle da verovatno nije istinita.

Aristid nije ostao daleko deset godina. Kada je persijski kralj Kserks krenuo da napadne Grčku, Atina je pozvala izgnanike nazad da pomognu. Nekoliko godina kasnije ostrakizmom je proteran i Temistokle, junak bitke kod Salamine.

Arheolozi su u Atini pronašli više od 10.000 ostraka, najviše na agori i u Keramikosu, četvrti grnčara. Na mnogima piše ime čoveka i ime njegovog oca. Na nekima ima čak i ružnih reči! Poslednji ostrakizam pogodio je političara po imenu Hiperbol, između 418. i 415. godine pre nove ere. Posle toga Atinjani ga više nikada nisu koristili.

Ostrakizam je prestao pre skoro 2.500 godina, ali njegove reči su i dalje deo grčkog jezika. Poslušaj ih:

• όστρακο (ostrako) danas obično znači ljušturu ili oklop, na primer dagnje, puža ili kornjače. Arheolozi ga koriste i za parče stare keramike.
• οστρακισμός i εξοστρακισμός su reči kojima grčki učenici zovu staro glasanje.
• εξορία i dalje znači izgnanstvo, kada te pošalju daleko od kuće ili iz tvoje zemlje.
• ψήφος je današnja reč za glas na izborima. U starogrčkom je ψῆφος bio mali kamenčić za brojanje i glasanje. Glagol ψηφίζω znači „glasam“.

I srpski jezik je preuzeo tu reč: kada grupa nekoga odbaci, kažemo da je ta osoba „izložena ostrakizmu“.