Kako se gradio grčki hram

Grčki hram, ναός, nije bio mesto gde su gomile ljudi dolazile da se mole. Bio je kuća kipa nekog boga i dar celog grada bogovima. Ljudi su se molili napolju, pod vedrim nebom. Ispred ulaza stajao je oltar, βωμός. Tamo su donosili darove i prinosili žrtve: voće, med, vino ili životinje. Oltar je postavljan tako da kip unutra može da ga „vidi”. Pročelje većine hramova gledalo je na istok.

U Atini su o gradnji hrama odlučivali građani. Neko bi je predložio u Skupštini, a građani bi glasali. Zatim su birali odbor koji je nadzirao rad i novac, i arhitektu, ἀρχιτέκτων. On je pisao tačan opis zgrade. Računi su uklesavani u mermerne ploče koje su postavljane na javnim mestima, da bi svaki građanin mogao da pročita kako je novac potrošen.

Hram je imao tri dela, odozdo nagore: podnožje, telo i krov.

Pod zemljom su bili temelji, θεμέλια, veliko kamenje koje je nosilo svu težinu. Na njima je stajala κρηπίς (krepida), kamena platforma sa tri stepenika. Gornji stepenik se zvao στυλοβάτης (stilobat), jer su stubovi stajali direktno na njemu.

Iza stubova bila je zatvorena zgrada sa zidovima. Njena glavna prostorija bio je σηκός (na latinskom cella), gde je stajao kip boga. Ispred nje bio je trem, πρόναος, a veliki hramovi imali su i drugi trem pozadi, ὀπισθόναος.

Najveći hramovi imali su red stubova na sve četiri strane. Na dužim stranama obično je bilo duplo više stubova nego spreda, plus jedan. Partenon u Atini ima 8 stubova na svakoj kraćoj strani i 17 na svakoj dužoj.

Posao je počinjao daleko, u kamenolomu, λατομείο. Najbolji kamen bio je beli mermer, ali malo je hramova sagrađeno od mermera. Većina je bila od jeftinijeg domaćeg kamena, na primer krečnjaka. Zevsov hram u Olimpiji, na primer, bio je od domaćeg kamena, ali su crepovi na njegovom krovu bili od mermera. Krovovi su imali drvene grede, a mnogi hramovi imali su crepove od pečene gline.

Da bi odvojili blok, radnici su pravili duboke useke u steni. Zatim su čekićima zabijali gvozdene klinove u useke, sve dok se kamen ne odlomi. Svaki blok je sečen skoro na konačnu veličinu, jer je prevoz kamena bio veoma skup. Ostavljali su tanak dodatni sloj da bi zaštitili površinu na putu.

Na saonicama su blokovi klizili niz popločan put iz kamenoloma. Zatim su ih kola, koja je vuklo mnogo pari volova ili mazgi, vozila do gradilišta. Na atinski Akropolj tereti su se penjali rampama. Mermer za Partenon dolazio je sa planine Pentelikon, manje od 20 kilometara daleko.

Teški blokovi dizani su kranovima, drvenim mašinama sa užadima. Graditelji su vezivali užad u žlebove isklesane u kamenu, ili oko malih ispupčenja ostavljenih namerno. Posle dizanja, ispupčenja su odsecana.

Grčki graditelji nisu koristili malter, nikakav „lepak” između kamenja. Blokovi su bili isklesani tako savršeno da ih je sopstvena težina držala na mestu. Neke fuge Partenona tanje su od stotog dela milimetra! Gvozdene spojnice u obliku dvostrukog slova T spajale su svaki blok sa sledećim. Radnici su oko gvožđa sipali vruće olovo, da ga zaštite od rđe i ublaže udare zemljotresa.

Stub je bio gomila kamenih bubnjeva. U sredini svakog bubnja bila je četvrtasta rupa sa drvenom kockom i drvenim klinom, koji su držali bubnjeve tačno jedan iznad drugog. Na Erehtejonu u Atini, kanelure stubova isklesane su kada su stubovi već stajali. Njegovi računi iz 408/7. godine p. n. e. navode grupe koje su obavile posao: građani i robovi radili su rame uz rame, za istu platu.