Trojanski rat: mit ili istorija?

Grčki mitovi pričaju o ratu između Grka i grada Troje, koji se zvao i Ilion, Ἴλιον. Paris, trojanski kraljević, odveo je kući Jelenu, ženu Menelaja, kralja Sparte. Menelajev brat Agamemnon, kralj Mikene, okupio je ogromnu vojsku i flotu, i Grci su deset godina opsedali Troju. Veliki junaci, ἥρωες, borili su se na obe strane: Ahil za Grke, Hektor za Trojance.

Na kraju je lukavi Odisej smislio plan. Grci su napravili velikog drvenog konja, sakrili u njega najbolje vojnike i pretvarali se da odlaze brodovima. Trojanci su uvukli konja u grad, misleći da je poklon, δῶρον. Noću su vojnici izašli, otvorili kapije, i Troja je pala. Da li je ova priča istinita? Možda delimično. Troja je bila pravi grad, ali bogovi, konj i mnogi junaci pripadaju mitu, μῦθος.

Naši najstariji izvori su dva epa koja se pripisuju Homeru, Ilijada i Odiseja, obično datovani u VIII ili VII vek p. n. e. (stručnjaci se ne slažu oko tačnog datuma), vekovima posle događaja koje opisuju. Ilijada ne priča ceo rat: obuhvata nekoliko nedelja desete godine, Ahilov gnev, i završava se Hektorovom sahranom. Drvenog konja u njoj nema. On se pojavljuje u Odiseji (8.492–520), gde pevač priča kako je Epej napravio konja uz Atininu pomoć i kako ga je Odisej, punog ratnika, uveo u tvrđavu.

Najpoznatija verzija priče o konju je rimska: druga knjiga Vergilijeve Eneide, napisane u I veku p. n. e. Tamo sveštenik Laokoon upozorava Trojance da ne veruju konju (2.48–49).

I sami Grci su rat smatrali istorijom. Tukidid (1.10) prihvata da se dogodio, ali misli da ga je Homer kao pesnik uveličao, na primer sa svojih 1200 brodova. Kasniji učenjaci pokušali su da ga datuju: Eratosten je pad Troje smestio u 1184. godinu p. n. e.

Arheolozi smeštaju Troju na Hisarlik, brdo u severozapadnoj Turskoj, 4,8 km od ulaza u Dardanele. Frenk Kalvert je tamo kopao 1863, a Hajnrih Šliman je 1870. započeo velika iskopavanja. Šliman je našao zlatni nakit i nazvao ga „Prijamovim blagom“, po kralju Troje iz mita. Ali nakit potiče iz Troje II, oko 2550–2300. p. n. e., više od hiljadu godina ranije.

Brdo krije devet gradova, jedan na drugom, označenih od Troje I do Troje IX. Najbolji kandidat za Homerovu Troju je Troja VI (oko 1750–1300. p. n. e.), sa kamenim zidinama, τείχη, debljine 5 metara i visine do 8 metara, i donjim gradom od oko 30 hektara. Bronzani vrhovi strela i kopalja iz vremena oko 1250. p. n. e. ukazuju na borbe. Sledeći grad, Troja VIIa, uništen je u požaru oko 1180. p. n. e.

Pomažu i tekstovi Hetita, velike sile Anadolije. Oni pominju zemlju po imenu Vilusa, koju mnogi naučnici povezuju sa Ilionom, i narod po imenu Ahijava, verovatno mikenske Grke, i opisuju nemire i suparništva u tom kraju.

Istoričari se ne slažu. Mnogi misle da iza legende stoji stvarno sećanje: jedan rat, ili nekoliko manjih sukoba, između mikenskih Grka i stanovnika Troje u XIII ili XII veku p. n. e. UNESCO-ov opis lokaliteta govori o opsadi, πολιορκία, Troje od strane mikenskih ratnika u tom periodu. Drugi su oprezniji. Nijedan dosad pronađen natpis ne pominje Agamemnona, Ahila ili Jelenu, a grad može izgoreti iz mnogo razloga: zbog neprijatelja, nesreće ili zemljotresa.

Homerovi epovi su se pevali generacijama pre nego što su zapisani, pa mešaju sećanja na bronzano doba sa pojedinostima iz vremena samih pesnika. Pošten odgovor glasi: Troja je postojala, rat u tom kraju je verovatan, ali desetogodišnja opsada, junaci i konj, onako kako ih čitamo, delo su pesnika. Konj je gotovo sigurno mit, a ipak živi u novogrčkom: δούρειος ίππος, „drveni konj“, znači i lukavstvo skriveno u poklonu, i to je grčki naziv za računarskog „trojanca“.