Pozorište u Epidauru: pozorište u kom se čuje šapat

Epidaur je bio mali grad-država na Saronskom zalivu. Nekoliko kilometara u unutrašnjosti, u zelenoj dolini, imao je čuveno svetilište Asklepija, boga medicine. Bolesnici su tamo putovali iz cele Grčke. Molili su se, a zatim spavali u posebnoj dvorani, ἄβατον, mestu u koje su mogli da uđu samo oni koji su imali dozvolu. Nadali su se da će ih bog posetiti u snu i pokazati im lek.

Svetilište nije bilo samo mesto molitve. Imalo je hramove, kupatila, kuće za goste, stadion i pozorište. Grci su verovali da su muzika, takmičenja i predstave deo θεραπεία boga, njegove brige o bolesnima. U Pausanijino doba (II vek n. e.) kamene ploče u svetilištu još su navodile imena izlečenih muškaraca i žena, njihovu bolest i lečenje. UNESKO vidi ovo mesto kao rani primer prelaska sa božanskog isceljenja na medicinsku nauku i upisao ga je na listu svetske baštine 1988. godine.

Sedišta se penju uz padinu planine Kinortion kao ogromna kamena činija. Ovaj deo se zove κοῖλον, „udubljenje“. Ima dva dela. Donji deo, sagrađen u IV veku p. n. e., ima 34 reda kamenih klupa. Gornji deo, sa još 21 redom, dodat je oko sredine II veka p. n. e. Između njih ide zakrivljeni prolaz, διάζωμα. Uske stepenice dele gledalište na klinaste blokove sedišta, a svaki se zove κερκίς. Ukupno je pozorište primalo oko 13.000 do 14.000 gledalaca; neki izvori navode manji broj, oko 12.000.

Dole se nalazi savršeno okrugao prostor za ples, prečnika oko 19,5 metara. Iza njega se dizala zgrada scene, od koje su ostali samo donji delovi. Za razliku od većine grčkih pozorišta, Rimljani nisu prepravili Epidaur, pa on čuva svoj prvobitni oblik.

Putopisac Pausanija (Opis Helade 2.27.5) hvalio je njegovu simetriju i lepotu i rekao da ga je sagradio Poliklet. Većina naučnika misli da je mislio na mlađeg arhitektu istog imena, a ne na čuvenog vajara iz V veka, ali to se ne može dokazati. Pozorište je od 1881. iskopavao Panajis Kavadijas, a obnovljeno je u XX veku.

Vodiči vole da ispuste novčić ili pocepaju list papira na sredini prostora za ples, dok posetioci slušaju sa najviših redova. Akustika pozorišta, na grčkom ακουστική, čuvena je. Reč potiče od ἀκούω, „čujem“, a u novogrčki je ušla preko francuskog. Ali šta zapravo čini zvuk tako dobrim?

Godine 2007. dvoje istraživača sa Tehnološkog instituta Džordžije, Niko Deklerk i Sindi Dekejzer, objavili su odgovor u časopisu Journal of the Acoustical Society of America. Njihovi ogledi i kompjuterski modeli pokazali su da redovi sedišta od krečnjaka rade kao filter. Zadržavaju niske zvuke, kao što je žamor publike, a više zvuke glasa odbijaju nazad ka gledaocima. Naš mozak sam dopunjuje niske tonove koji nedostaju, kao na telefonu.

Godine 2017. tim sa Tehnološkog univerziteta u Ajndhovenu merio je pozorište na stotinama tačaka. Rezultati su bili skromniji. Novčić koji pada ili papir koji se cepa mogli su da se prepoznaju samo do otprilike polovine visine, a šapat samo blizu prvih redova, pa je ἠχώ iz legende delom mit. Ipak, glumac koji dobro nosi glas čuje se daleko. Istraživači su naglasili da su merili današnje istrošeno kamenje: uglačana sedišta antike možda su zvučala bolje.

Vekovima je pozorište ležalo pod zemljom i drvećem. Prva moderna predstava održana je 1938: Sofoklova Elektra u režiji Dimitrisa Rontirisa, igrana na popodnevnoj svetlosti jer nije bilo struje. Drugi svetski rat zaustavio je plan o godišnjoj sezoni. Godine 1954. Euripidov Hipolit otvorio je festival, a od 1955. on je postao godišnji događaj, danas deo Festivala Atine i Epidaura.

Od tada su ovde dolazila velika imena. Sopran Marija Kalas pevala je Belinijevu Normu 1960. i Kerubinijevu Medeju 1961. Godine 1975. Umetničko pozorište Karolosa Kuna donelo je Aristofanove Ptice i Eshilove Persijance.

Danas se festival vraća svakog leta. Hiljade gledalaca penju se uz stare stepenike u zalazak sunca, a danima predstava autobusi kreću iz Atine ka pozorištu. Većina komada igra se u prevodu na novogrčki, često novom, sa grčkim i engleskim titlovima; strane trupe ponekad igraju na svom jeziku. Tako komadi napisani za Atinu pre 2.500 godina i dalje sreću živu publiku koja govori grčki.