Čitanje Homera naglas savremenim grčkim izgovorom

Odiseja počinje rečima «ἄνδρα μοι ἔννεπε, μοῦσα, πολύτροπον, ὃς μάλα πολλὰ» (Od. 1.1), „Pričaj mi, Muzo, o čoveku mnogih puteva“, a Ilijada rečima «μῆνιν ἄειδε θεὰ Πηληϊάδεω Ἀχιλῆος» (Il. 1.1), „Pevaj, boginjo, gnev Ahila, sina Pelejeva“. U Grčkoj se takvi stihovi izgovaraju kao savremeni grčki: kako piše E. Petrunijas za Centar za grčki jezik, ne teži se približavanju starom zvuku.

Petrunijas beleži prvi stih Odiseje na više načina. Malo pojednostavljeni, oni glase:

• Klasični, približno: [ándra moi̯ énnepe mô:sa polýtropon hós mála pollá]
• Moguće čitanje stranaca: [ándra moi̯ énepe músa polýtropon hós mála póla]
• Čitanje Grka: [ánðra moi̯ énepe músa polítropon ós mala póla]

U grčkom čitanju δ je [ð], υ je [i], jaki pridah u ὃς se ne čuje, a udvojeni suglasnici nemaju poseban glas, pa ἔννεπε ima jedno [n]. Shvatite ovaj zapis kao vodič, a ne kao čvrstu normu: isti članak daje οι redovnu vrednost [i], po kojoj bi μοι bilo [mi]. Ni akcenat u [póla] nije greška. On pripada metričkom čitanju, temi sledećeg odeljka.

Homerov stih je daktilski heksametar, šest stopa od teških i lakih slogova. Njegov ritam, pisao je A. R. Bener u svom priručniku o Homeru, zavisi od vremena potrebnog za izgovor uzastopnih slogova i potpuno je nezavisan od akcenta reči. Savremeni grčki ne može da sačuva taj obrazac: ima pet samoglasnika i nema suprotnost dugih i kratkih. Zato, primećuje Petrunijas, čitaoci u Grčkoj i u inostranstvu teškim slogovima daju dinamički akcenat, što je navika savremenih evropskih jezika, a ne starogrčkog. Napomena u Benerovom izdanju na koledžu Dikinson dodaje da je naglašavanje početka svake stope školska tehnika koju današnji naučnici više ne preporučuju.

Prvi stih Odiseje dobro skriva problem: ἄνδρα μοι | ἔννεπε | μοῦσα πο | λύτροπον | ὃς μάλα | πολλὰ. U prvih pet stopa ritmički udar pada na slog sa pisanim akcentom, pa se metar i akcenat reči naizgled slažu. Izuzeci dolaze na kraju. U μάλα akcenat stoji van ritmičkog udara, a grčko čitanje kod Petrunijasa ga izostavlja, otud [mala]. A poslednja stopa počinje sa πολ-, ali je reč naglašena na poslednjem slogu, otud [póla].

Ilijada je teža: μῆνιν ἄ | ειδε θε | ὰ Πη | ληϊά | δεω Ἀχι | λῆος. Druga stopa počinje sa -ει-, ali akcenat reči ἄειδε pada jedan slog ranije. Uz to Bener računa -εω u Πηληϊάδεω kao jedan slog (sinizeza), dok savremeno čitanje reč po reč daje dva, [ðeo].

Oni koji uče van Grčke ne moraju da napuste izgovor sa svog kursa, a na ispitu treba da ga se drže. A.-F. Hristidis, pišući za isti Centar, kaže da Grci mogu i dalje da čitaju stare tekstove na savremeni način, ako znaju da ih stari nisu tako izgovarali. Imajući tu razliku na umu, možete da probate oba načina. Ovo je naš predlog, a ne školska metoda:

• Prvo skandiranje. Obeležite na papiru stope jednog stiha pre nego što ga izgovorite.
• Čitanje radi zvuka. Koristite savremene vrednosti glasova i pisani akcenat kao dinamički, i napravite pauzu na zarezima: μοῦσα, πολύτροπον.
• Čitanje radi metra. Izgovorite ga ponovo sa udarom na početku svake stope i zapazite gde se sudara sa akcentom reči. To je pomoć u učenju, a ne antičko izvođenje.
• Poređenje. Pročitajte stih svojim školskim izgovorom i zapišite glasove koji se razlikuju, kao [d] i [ð] ili [y] i [i].

Dobar početak je Od. 1.1–10: istih deset stihova koje grčki učenici nalaze u originalu u prvoj celini svog udžbenika.

Čitanje naglas pokazuje i koliko je od ovog rečnika preživelo, a koliko se pomerilo. ἀνήρ je postalo άντρας, koje rečnik Triandafilidisa izvodi preko akuzativa ἄνδρα, baš onog oblika kojim počinje Odiseja. ψυχή je obična reč za dušu, ali u Od. 1.5, ἀρνύμενος ἥν τε ψυχὴν, znači njegov sopstveni život, Homerovo značenje koje beleži rečnik Lidela i Skota. θυμός, u ὃν κατὰ θυμόν (Od. 1.4), jeste srce ili duh; danas je to bes.

Najupečatljiviji slučaj je νόστιμον ἦμαρ (Od. 1.9), „dan povratka“. Prema rečniku Triandafilidisa, νόστιμος je bilo vezano za νόστος, povratak u domovinu; u helenističko doba dobilo je značenje „plodan, sočan“, a u srednjovekovnom grčkom „ukusan“, što νόστιμος danas znači za stolom. Druge žive samo u učenoj upotrebi: μήνις, kao u primeru iz rečnika «την μήνιν του πρωθυπουργού», gnev premijera, i άλγος, bol uglavnom duševni.

Ništa od toga ne čini savremeno čitanje zvukom samog Homera. Čak je i klasični stih iznad približan zapis za kasnije doba, a ne svedočanstvo epskog pevača. Vrednost savremenog čitanja je drugde: glasovi koje ovde vežbate jesu glasovi grčkog kojim se danas govori.