Atina i Sparta – poređenje

Stara Grčka nije bila jedna zemlja. Sastojala se od stotina malih država. Svaka od njih bila je πόλις (polis): grad sa svojim poljima i selima oko sebe, sa svojim zakonima i svojom vojskom. Dva od njih postala su najjača od svih: Atina, na grčkom Ἀθῆναι, i Sparta, Σπάρτη.

Atina se nalazila u Atici, suvoj i kamenitoj zemlji u srednjoj Grčkoj. Bila je blizu mora, a njena luka, Pirej, bila je puna brodova i trgovaca. Sparta se nalazila u Lakoniji, na jugu Peloponeza. Bila je daleko od mora, u zelenoj dolini reke Evrot, između visokih planina.

Dva grada su čak i izgledala različito. Atina je podigla velike mermerne hramove na svom Akropolju. Sparta nije bila veliki grad, već grupa sela sa jednostavnim zgradama. Istoričar Tukidid je napisao da bi, kada bi oba grada jednog dana opustela, ljudi mislili da je Atina bila dvaput moćnija nego što je zaista bila, a Sparta mnogo slabija.

Grčka reč πολίτευμα znači način na koji se upravlja državom. Grci je i danas koriste: prvi član grčkog Ustava kaže da je πολίτευμα Grčke parlamentarna demokratija.

Atina je postala δημοκρατία, „vlast naroda“, posle reformi Klistena 508. godine pre n. e. Odrasli muški građani mogli su da govore i glasaju u skupštini, ἐκκλησία, koja se sastajala otprilike četrdeset puta godišnje. Veće od 500 građana, izabranih žrebom, pripremalo je njen rad. Ali žene, robovi i stranci nisu glasali.

Sparta je istovremeno imala dva kralja iz dve kraljevske porodice; svaki se zvao βασιλεύς. Oni su vodili vojsku. S njima je radilo veće od 28 staraca, svi stariji od šezdeset godina. Pet ἔφοροι (efora), biranih svake godine, imalo je veliku moć: svakog meseca oni i kraljevi su se zaklinjali da će poštovati zakone. Skupština Spartanaca glasala je vikom, a ne brojanjem glasova. Pošto je nekoliko ljudi imalo najveći deo vlasti, Sparta se često naziva ὀλιγαρχία, „vlast malobrojnih“. Ali već u antičko doba ljudi se nisu slagali: Aristotel piše da su neki u Sparti videli mešavinu kraljeva, malobrojnih vladara i naroda.

U Sparti je grad odlučivao kako će deca odrastati. Prema piscu Plutarhu, dečak je napuštao porodicu sa sedam godina. Živeo je u grupi sa drugim dečacima i počinjao ἀγωγή, tešku obuku da postane vojnik. Dečaci su učili da slušaju, da podnose hladnoću i glad, i da se bore. I spartanske devojčice su vežbale: trčale su, rvale se i bacale koplje, da bi odrasle snažne.

U Atini je svaka porodica sama birala. Filozof Platon opisuje kako su atinski dečaci išli kod različitih učitelja. Jedan ih je učio da čitaju i pišu, i da napamet uče pesme dobrih pesnika. Drugi je predavao muziku i liru. Trener ih je učio sportu. Većina atinskih devojčica ostajala je kod kuće, gde su učile da predu vunu i da vode domaćinstvo.

U čuvenom govoru koji Tukidid stavlja u usta atinskom vođi Periklu, Atina je ponosna što je njen grad otvoren za sve, dok Spartanci, kaže on, od detinjstva teškim vežbama stiču hrabrost.

Atina i Sparta bile su jake na različitim mestima. Tukidid je napisao da je Sparta bila najveća sila na kopnu, a Atina na moru. Atina je imala veliki στόλος, flotu ratnih brodova.

Kada su Persijanci napali Grčku, dva grada su se borila zajedno, a Sparta je predvodila grčki savez. Godine 480. pre n. e. kralj Leonida i njegovi Spartanci pali su kod Termopila, a iste godine atinski brodovi pomogli su da se dobije pomorska bitka kod Salamine. Posle pobede grčki gradovi su se podelili u dve grupe: jednu je predvodila Atina, a drugu Sparta.

Godine 431. pre n. e. počeo je između njih dug rat, πόλεμος: Peloponeski rat. Tukidid je smatrao da je pravi uzrok bio to što je Atina postajala sve jača, a Sparta se plašila. Godine 404. pre n. e. Atina se predala. Neki saveznici Sparte hteli su da unište Atinu, ali Sparta je to odbila. Atina je morala da sruši svoje Duge zidove i da preda sve brodove osim dvanaest. Kasnije, 371. godine pre n. e., Tebanci su pobedili Spartance kod Leuktre, i Sparta je izgubila prvo mesto u Grčkoj.