Partenonske skulpture: London ili Atina?

Partenon je sagrađen između 447. i 432. godine p. n. e. za Atinu, boginju Atine. Bio je ukrašen skulpturama (γλυπτά) od belog mermera (μάρμαρον), koje je izradio tim pod vođstvom vajara Fidije (Φειδίας). Postojale su tri vrste:

• timpanoni (ἀετώματα), dva trougla puna velikih kipova na krajevima krova;
• metope (μετόπαι), kvadratne reljefne ploče iznad spoljnih stubova;
• friz (ζῳοφόρος), reljefna traka dugačka oko 160 metara, koja je prikazivala veliku povorku.

Većina ovih skulptura nisu bila zasebna umetnička dela: isklesane su kao delovi same građevine. To je veoma važno u sporu.

Na engleskom ih često zovu „Elgin Marbles”, po čoveku koji ih je odneo u Britaniju. Britanski muzej ih naziva „Parthenon Sculptures”. U Grčkoj su to «τα Γλυπτά του Παρθενώνα», „skulpture Partenona”, iako se stariji naziv «Ελγίνεια μάρμαρα» još nalazi u rečnicima. Naziv koji neko bira često pokazuje na čijoj je strani.

Godine 1687, tokom opsade koju je vodila mletačka vojska, eksplodirao je barut uskladišten u Partenonu, i veliki deo hrama se srušio. Mnoge skulpture su se razbile ili ostale među ruševinama. Oko 1800. Atina je bila deo Osmanskog carstva. Tomas Brus, lord Elgin, bio je britanski ambasador u Carigradu (današnjem Istanbulu). Između 1801. i 1805. njegovi ljudi odneli su oko polovine skulptura koje su još postojale. Neke su uzete iz ruševina; sa mnogih blokova friza radnici su testerom odsekli samo isklesanu prednju stranu, da bi bili lakši za prevoz.

Elgin je tvrdio da ima dozvolu osmanske vlade, dokument koji se zove ferman. Šta je on tačno dozvoljavao, i da li je dozvoljavao skidanje skulptura sa građevine, danas je jedna od glavnih tačaka neslaganja.

Prevoz mermera u Britaniju finansijski je upropastio Elgina. Godine 1816. jedan odbor Donjeg doma ispitao je kako ih je stekao i preporučio da se kupe za 35.000 funti, mnogo manje nego što se nadao. Parlament se složio, i zbirka je otišla u Britanski muzej, gde je i danas izložena. Od 1963. zakon, British Museum Act, dozvoljava upraviteljima (Trustees) muzeja da ustupaju predmete samo u nekoliko posebnih slučajeva, kao što su duplikati ili predmeti previše oštećeni da bi se čuvali.

Britanskim muzejem upravlja odbor upravitelja (Trustees). Njihova zvanična izjava ističe ove glavne tačke:

• Lord Elgin je delovao uz znanje i dozvolu zakonitih vlasti tog vremena, u Atini i u Londonu, a odbor parlamenta je 1816. ocenio njegove postupke kao zakonite.
• Oko polovine sačuvanih skulptura nalazi se u Atini. Za javnost je korisno da su podeljene između dva velika muzeja, od kojih svaki priča drugačiju, ali dopunjujuću priču: u Atini istoriju grada, u Londonu istoriju kultura sveta.
• Muzej, u koji je ulaz besplatan, kaže da će razmotriti zahtev za pozajmicu skulptura, ali svako ko ih pozajmi mora da prihvati da pripadaju upraviteljima.

Zakon iz 1963. takođe ograničava šta upravitelji smeju da rade. Poslednjih godina rukovodstvo muzeja govorilo je o novom „partnerstvu za Partenon” sa Grčkom, a izveštavano je i o razgovorima dve strane. Godine 2025. upravitelji su zabeležili da svako partnerstvo mora da odgovara pravnom okviru muzeja i da je britanska vlada izjavila da taj okvir neće menjati.

Grčka traži ponovno spajanje (επανένωση) skulptura u Atini, a ne samo njihov povratak (ἐπιστροφή). Grčka vlada tvrdi da:

• su skulpture delovi jednog spomenika i treba da se vide zajedno, s pogledom na Partenon, kako bi se delo razumelo kao celina;
• je njihovo skidanje oštetilo građevinu, a Elginov ferman ga nije učinio zakonitim: 2024. ministarka kulture Lina Mendoni izjavila je da nijedan osmanski ferman nikada nije dozvolio Elginu da sa skulpturama postupa onako kako je postupao;
• Grčka ne priznaje vlasništvo upravitelja, pa zato neće prihvatiti pozajmicu pod tim uslovima.

Savremenu kampanju pokrenula je glumica i ministarka kulture Melina Merkuri (Μελίνα Μερκούρη), koja je 1982. na konferenciji UNESCO-a u Meksiko Sitiju zatražila povratak skulptura. Od 2009. novi Muzej Akropolja izlaže friz po prvobitnom redosledu, s gipsanim odlivcima na mestu delova koji su u Londonu. Grčka je slučaj iznela i pred jedan UNESCO-ov komitet za povratak kulturnih dobara, koji je pozvao dve zemlje da ga reše. Manji fragmenti čuvani na drugim mestima vratili su se, iz Palerma 2022. i iz Vatikana 2023.