Olimpijske igre u staroj Grčkoj

Olimpija se nalazi na zapadu Peloponeza, u zelenoj dolini pored reke Alfej. Nije bila grad. Bila je svetilište, sveto mesto Zevsa, oca bogova. U svetom gaju, Altisu, nalazili su se oltari, Herin hram i kasnije ogroman Zevsov hram, sagrađen između 470. i 456. godine pre n. e.

Igre su bile verski praznik. Sportisti i posetioci molili su se i prinosili žrtve Zevsu, a takmičenja su bila način da ga poštuju. Stara reč za takmičenje bila je ἀγών, a danas reč αγώνας i dalje znači utakmicu ili tešku borbu.

Grci su brojali prve igre od 776. godine pre n. e. Trkač iz Elide po imenu Korib (Κόροιβος) pobedio je u jedinoj disciplini, trci. Taj datum potiče iz starih spiskova pobednika, a sam praznik je možda još stariji. Posle toga igre su se vraćale svake četiri godine. Grci su taj četvorogodišnji period zvali Ὀλυμπιάς, olimpijada, i njime su brojali godine, kao kalendarom.

Na početku je postojala samo jedna disciplina: stadion, sprint dužinom jedne staze. I staza se zvala στάδιον, i od nje potiče savremena reč στάδιο (stadion). Tokom godina Grci su dodavali nova takmičenja:

• dvostruku trku (724. pre n. e.) i dugu trku (720. pre n. e.);
• πένταθλον, pet disciplina u jednoj, i rvanje (708. pre n. e.);
• boks (688. pre n. e.) i trku kočija sa četiri konja (680. pre n. e.);
• pankration, grubu mešavinu boksa i rvanja (648. pre n. e.), i trku pod oklopom (520. pre n. e.).

Sportista je bio ἀθλητής, reč povezana sa ἆθλον, „nagrada“. Ipak, u Olimpiji je nagrada bila vrlo jednostavna: venac, στέφανος, od divlje masline, κότινος. Stari pisac Pausanija priča da je divlju maslinu u Grčku doneo Herakle. Pobednik je donosio veliku slavu svom gradu, a pesnici poput Pindara pisali su pesme za olimpijske pobednike.

Grčki gradovi su često ratovali međusobno. Ali za vreme igara postojalo je primirje, ἐκεχειρία. Prema staroj tradiciji, uspostavio ga je Ifit, kralj Elide, 776. godine pre n. e. zajedno sa još dva vladara. Tokom primirja sportisti i posetioci mogli su bezbedno da putuju do Olimpije i da se vrate kući.

Nisu svi mogli da se takmiče. Sportisti su bili grčki muškarci i dečaci. Određenih dana udatim ženama nije bilo dozvoljeno da gledaju igre. Pausanija, pisac putopisa iz II veka n. e., piše da je zakon Elide pretio da baci sa litice svaku ženu uhvaćenu tamo.

Devojke su imale svoje igre, Hereje, u čast boginje Here. Svake četiri godine trčale su na istom stadionu, na stazi kraćoj za oko jednu šestinu. I pobednice su dobijale maslinov venac. Žene su mogle da pobede u Olimpiji i na drugi način: ako su konji bili njihovi, mogle su biti proglašene pobednicama trke kočija.

Igre su trajale više od hiljadu godina. Poslednje igre tradicionalno se datuju u 393. godinu n. e. Ubrzo posle toga rimski car Teodosije I zabranio je stare praznike bogova. Kasnije su poplave i zemljotresi zatrpali Olimpiju blatom, sve dok je arheolozi nisu ponovo iskopali.

Godine 1896. Olimpijske igre su ponovo počele, u Atini. Na grčkom se savremene igre i dalje zovu Ολυμπιάδα, istom rečju kao stari četvorogodišnji period: kaže se «η Ολυμπιάδα της Αθήνας» za igre u Atini 2004. godine.

Jedan savremeni običaj povezuje današnje igre sa Olimpijom. Od 1936. godine, nekoliko meseci pre svakih igara, kod Herinog hrama pali se plamen pomoću sunčevih zraka i udubljenog ogledala. Glumica obučena kao vrhovna sveštenica vodi ceremoniju. Stari Grci to nisu radili: to je nov obred na drevnom mestu. Zatim trkači nose plamen, od baklje do baklje, do grada domaćina.