Odeća u staroj Grčkoj: hiton, himation, peplos

Odeća starih Grka bila je veoma jednostavna. Svaki komad odeće bio je veliki pravougaonik tkanine. Niko ga nije krojio u oblike kao današnju košulju, a nije bilo ni stalnih veličina. Žene u kući prele su konac i tkale tkaninu na razboju. Najčešće su koristile vunu od ovaca i lan, koji se pravi od biljke.

Način na koji se tkanina savijala i pričvršćivala davao je odeći ime. Duge igle, περόναι, i kopče držale su je na ramenima. Pojas, ζώνη, držao ju je oko struka. Ako je haljina bila predugačka za hodanje, deo tkanine se povlačio preko pojasa. Tako je isti pravougaonik mogao da postane haljina, tunika ili ogrtač.

Mnoge statue danas izgledaju bele, a na vazama odeća često deluje jednobojno. U stvarnosti, grčka tkanina je često bila obojena u jarkocrveno, žuto, zeleno ili ljubičasto. Uz ivice je mogla da ima i šare od linija ili listova.

Hiton, χιτών, bio je tunika, obično od laganog lana. Bio je sašiven sa strane i pričvršćen iglom na svakom ramenu. Niz malih igala duž ruku mogao je da napravi nešto kao rukav. Žene su nosile hiton do stopala. Muškarci koji su radili ili jahali nosili su kratak hiton do kolena, da bi se lako kretali.

Peplos, πέπλος, bio je ženska haljina od deblje vune. Pre nego što bi ga pričvrstila, žena bi gornji deo tkanine presavila nadole, tako da je drugi sloj visio preko grudi. Taj preklop je znak peplosa. Haljina se pričvršćivala na oba ramena i vezivala pojasom.

Peplos je najstariji od ovih komada odeće. U VI veku p. n. e. mnoge žene su umesto njega počele da nose lakši laneni hiton. U V veku p. n. e. peplos je ponovo postao moderan. Statue boginje Atine obično nose peplos, a na prazniku Panatineja u Atini u povorci se nosio novi peplos za Atinu.

Preko hitona ili peplosa muškarci i žene nosili su himation, ἱμάτιον. Bio je to veoma veliki pravougaonik tkanine, obično vunene. Obavijao se oko tela i preko levog ramena. Stariji muškarci često su ga nosili oko donjeg dela tela kao dugu suknju, s krajem prebačenim preko levog ramena i bez ijedne igle. Na frizu Partenona vide se muškarci u dugim himationima kako idu u velikoj povorci.

Mladići su često nosili hlamidu, χλαμύς, manji vuneni ogrtač. Pričvršćivala se na desnom ramenu i bila je zgodna za jahanje i putovanja. Putnici su nosili i šešir širokog oboda protiv vrelog sunca i kiše.

Kod kuće su Grci često hodali bosi. Napolju su nosili sandale, σανδάλια, s tankim kaiševima, ili meke cipele i čizme. Žene su često vezivale dugu kosu maramama ili trakama, a muškarci su nosili platnene trake oko glave.

Istoričar Herodot, koji je živeo u V veku p. n. e., priča neobičnu priču o iglama za odeću (Istorija 5.87). Atina je poslala vojnike da se bore na ostrvu Egini, i samo se jedan čovek vratio kući. Žene poginulih vojnika bile su toliko besne da su ga opkolile. Svaka ga je pitala gde joj je muž, i ubadale su ga iglama sa svoje odeće. On je umro.

Prema Herodotu, Atinjani su zatim kaznili žene tako što su im promenili odeću. Žene su morale da prestanu da nose dorsku haljinu s dugim iglama. Umesto nje nosile su jonski laneni hiton, kojem takve igle nisu bile potrebne. Herodot dodaje da ova haljina zapravo nije došla iz Jonije, nego iz Karije, u Maloj Aziji.

Ne možemo da proverimo da li se priča zaista dogodila. Možda su je Grci pričali da objasne promenu u modi. Ali ona pokazuje da su stare igle bile duge i oštre. Herodot čak kaže da su dva druga grada posle toga napravila svoje igle jedan i po put dužim.