Šta su jeli stari Grci?

Pesnik Homer nazivao je ljude „onima koji jedu hleb“. Žito je bilo najvažnija hrana. Najčešći je bio ječam, κριθή, jer dobro raste na suvoj, kamenitoj zemlji, gde pšenica slabo uspeva. Od ječma se ne može ispeći mekan hleb, pa su ječmeno brašno mešali s vodom ili mlekom i pravili ravne pogače koje su se zvale μᾶζα. Hleb od pšenice, ἄρτος, bio je skuplji, i bogate porodice su ga češće jele.

Druga osnovna hrana bila je maslina, ἐλαία. Grci su jeli masline, a maslinovo ulje koristili su za kuvanje, za salate, pa čak i za svetiljke. Treće je bilo vino, οἶνος. Pili su ga svakog dana, ali gotovo nikad čisto. Mešali su ga s vodom u velikom sudu, da bi mogli da piju uz obrok i da i dalje razgovaraju bistre glave.

Mnogi istoričari kažu da su ove tri namirnice, žito, maslinovo ulje i vino, bile osnova grčke ishrane. I danas se gaje u celoj Grčkoj.

Doručak je bio mali. Često je to bio samo komad hleba umočen u vino, s nekoliko smokava ili maslina. Ručak je bio brz obrok oko podneva. Glavni obrok, δεῖπνον, bio je uveče, kad padne mrak i kad se završi dnevni posao.

Hleb ili ječmena pogača bili su glavni deo svakog obroka. Sve što se jelo uz njih imalo je posebno ime: ὄψον. To je mogao biti sir, τυρός, od kozjeg i ovčjeg mleka. Mogli su to biti crni luk, beli luk, kupus ili divlje bilje s brda. Mogli su to biti bob, leblebija ili sočivo, φακῆ, koje se dugo kuvalo u gustu čorbu.

Sočivo je bilo jeftino i zasitno, pa je bilo tipična hrana siromašnih porodica. U Grčkoj se jelo hiljadama godina: ugljenisano sočivo nađeno u pećini Franhti na Peloponezu staro je oko 13.000 godina.

Grčka ima duge obale, pa je riba, ἰχθύς, bila važna hrana. U gradovima pored mora jeli su svežu tunjevinu, sabljarku, barbun, hobotnicu i školjke. Daleko od mora sveža riba bila je poslastica, pa su tamo jeli sitne ribice, kao sardine i inćune, konzervisane u soli.

S mesom je bilo drugačije. Većina porodica ga nije jela svakog dana. Sveže meso jelo se uglavnom prilikom žrtvovanja: na prazniku su bogu prinosili životinju na žrtvu, a zatim su meso delili među ljudima. Najčešće su to bili svinjetina i govedina. U gradovima je svinjetina bila najjeftinije meso, a kobasice su jeli i bogati i siromašni.

Šećera nije bilo. Za slatko su Grci koristili med, μέλι, i jeli su sveže i suvo voće, kao smokve i grožđe, i orašaste plodove. Još pre oko 2.500 godina jeli su palačinke s medom i susamom.

Stari Grk ne bi mogao da napravi današnju grčku salatu. Paradajz, krompir i paprika potiču iz Amerike i stigli su u Evropu tek posle 1492. godine. Ni limun, pirinač i šećer još nisu bili stigli u Grčku. Ali masline, sir, crni luk i maslinovo ulje već su postojali.

Mnoge reči za hranu su opstale, ali neke su se promenile. Med se i dalje kaže μέλι, baš kao kod Homera. Druge reči dobile su nove, kraće oblike:

• Riba se danas kaže ψάρι, od ὀψάριον, „mali ὄψον“, ono što se jelo uz hleb.
• Vino se danas kaže κρασί, od κρᾶσις, „mešanje“, jer se vino mešalo s vodom.
• Hleb se danas kaže ψωμί, od ψωμίον, „mali zalogaj“. Stara reč ἄρτος i dalje se čuje u crkvi.
• Sir se danas kaže τυρί, „umanjeni“ oblik reči τυρός.

Zato, kad grčko dete danas traži ψάρι, ta reč još pamti stari obrok: hleb i nešto ukusno pored njega.