Knosos, Minojeva palata

Knosos se nalazi blizu grada Irakliona, na ostrvu Kritu. Ljudi su ovde živeli veoma dugo, od oko 7000. godine pre n. e. do rimskog doba. Oko 1900. godine pre n. e. Minojci su ovde sagradili veliku palatu. Više puta je bila oštećena i ponovo građena. Posle oko 1450. godine pre n. e. u njoj su živeli Grci sa kopna, Mikenjani.

Palata ima četiri krila, to jest četiri dela, oko velikog otvorenog dvorišta. Na grčkom se dvorište kaže αυλή (na starogrčkom αὐλή). Oko njega su bile sobe za vladare, radionice, mala svetilišta za bogove i dvorane za gozbe. Bilo je i mnogo ostava. Svaka od njih je αποθήκη, ista reč koju Grci danas koriste za ostavu ili skladište. Tamo se hrana čuvala u visokim glinenim posudama.

Najpoznatija prostorija je Prestona dvorana. Kameno sedište, θρόνος, stoji uz zid, a sa tri strane su kamene klupe. Sa obe strane leže naslikani grifoni. Grifon, na grčkom γρύπας (na starogrčkom γρύψ), izmišljena je životinja sa telom lava i glavom orla. Ko je sedeo na ovom prestolu? Kralj, sveštenica ili neko ko je igrao ulogu boginje? Arheolozi se još ne slažu.

Minojci su zidove palate prekrili slikama. Slika na zidu zove se freska, na grčkom τοιχογραφία. Reč je sastavljena od τοῖχος, „zid“, i γράφω, „pišem, crtam“.

Kada je palata iskopana, pronađeni su samo mali polomljeni komadići slika. Umetnici koji su radili za arheologa Artura Evansa, na primer švajcarski slikar Emil Žilijeron i njegov sin, koji se takođe zvao Emil, sastavili su komadiće i doslikali delove koji su nedostajali. Čuveni Princ sa ljiljanima, mladić koji hoda među cvećem, sastavljen je 1905. godine. Ali stručnjaci nisu sigurni da svi njegovi komadići potiču sa iste slike.

Druge slike prikazuju dame u plavim haljinama, mlade ljude koji preskaču bika i plave delfine. Kopija delfina visi u prostoriji koju je Evans nazvao Kraljičin megaron. Μέγαρο (na starogrčkom μέγαρον) znači velika dvorana, a danas i velika svečana zgrada, kao što je koncertna dvorana. Neki stručnjaci misle da su delfini zapravo bili na podu sobe na spratu i da su pali dole kada se zgrada srušila. Pravi komadići fresaka čuvaju se u Arheološkom muzeju u Iraklionu.

Stari Grci su pričali čuvenu priču o Knososu. Kralj Minos je imao čudovište, Minotaura, sa licem bika i telom čoveka. Vešti graditelj Dedal napravio je zgradu sa toliko krivudavih staza da niko nije mogao da nađe izlaz: λαβύρινθος, Lavirint. Minos je u njega zatvorio Minotaura.

Atina je morala da šalje na Krit sedam mladića i sedam devojaka, da ih daju Minotauru. Jedne godine s njima je pošao atinski junak Tezej. Pomogla mu je Minosova ćerka Arijadna. Dala mu je klupko konca. Tezej je vezao konac za vrata, našao Minotaura i ubio ga, a zatim je pratio konac i izašao napolje. Ovu priču možemo da pročitamo u knjizi Apolodora, pisca koji je živeo mnogo vekova posle propasti palate.

Da li je palata zaista bila Lavirint? Mnogi misle da je priča možda nastala od same palate, sa njenim mračnim hodnicima i mnogo soba. Glinena pločica iz Knososa, pisana pismom koje se zove linearno B, sadrži reč da-pu₂-ri-to, „lavirint“. Neki naučnici povezuju tu reč sa λάβρυς, dvostrukom sekirom, znakom koji se često vidi u palati. Ali ta veza nije sigurna.

Lokalitet je 1878. godine otkrio Minos Kalokerinos, čovek iz Irakliona. Zatim je britanski arheolog Artur Evans kupio zemlju. Kopao je tamo od 1900. do 1931. godine i pronašao palatu, deo grada oko nje i grobove.

Evans nije samo kopao. Ponovo je sagradio i delove palate od armiranog betona, modernog građevinskog materijala. Postavio je niske crvene stubove. Na grčkom se stub kaže κίονας (na starogrčkom κίων), ali u svakodnevnom govoru kaže se κολόνα, reč koja dolazi iz italijanskog. Ponovo je napravio i stepeništa i gornje spratove. Ti novi delovi pomažu posetiocima da zamisle palatu, ali pokazuju Evansove ideje, i ne možemo uvek biti sigurni da su tačne.

Danas je Knosos jedno od najposećenijih antičkih mesta u Grčkoj. Najveći deo je ruševina, na grčkom ερείπιο (na starogrčkom ἐρείπιον). Grčko ministarstvo kulture sada samo učvršćuje i čuva stare zidove. Godine 2025. Knosos i još pet minojskih lokaliteta upisani su na UNESCO-vu Listu svetske baštine. UNESCO navodi da su svi Evansovi radovi dobro zabeleženi i traži jasnije načine da se posetiocima pokaže šta je antičko, a šta novo.